ТУЖНА СУДБИНА ЕДУАРДА АЈНШТАЈНА, КОЈИ ЈЕ ЈЕДИНИ НАСЛЕДИО ОЧЕВУ ГЕНИЈАЛНОСТ: У сусрет рођендану легендарног Нобеловца

ЉУДИ попут нас, који верују у физику, знају да је разлика између прошлости, садашњости и будућности само илузија, колико год била упорна, написао је славни физичар и Нобеловац Алберт Ајнштајн породици Микела Бесоа, најбољег пријатеља. За две недеље, 14. марта, навршиће се 144 године од рођења овог великог и ексцентричног научника, чије породичне тајне последњих година полако излазе на видело.

FOTO: Arhiva novosti

Човечанство је донедавно било највише заинтригирано питањем колики је стварни удео Милеве Марић, његове прве жене, у дефинисању теорије релативитета, и да ли јој је неправедно ускраћена Нобелова награда. Међутим, пажњу све више побуђују Ајнштајнова деца.

FOTO: Arhiva novosti

Историчарка Радмила Милентијевић својевремено је објавила да су Лизерл усвојили Милевина пријатељица Хелена Савић и њен муж Миливоје, чија је кћерка Јулка наводно претходно преминула. Међутим, Јулкин син др Милан Поповић је ово демантовао.
Једнако колико и Лизерлином судбином, Ајнштајнови биографи баве се све више и судбином његовог најмлађег детета - Едуарда, рођеног 1910. године у Цириху. Едуард је боловао од шизофреније и умро у циришком психијатријском азилу Бургелци, 1965. Био је Ајнштајнова непреболна рана, јер је отац у њега полагао много више наде него у старијег сина Ханса Алберта. Не само да је Едуард показивао исту врсту генијалности, већ је и физички личио на родитеља.
Дечак је са шест година читао Шекспира, а убрзо и Канта, Шопенхауера и Платона. Имао је само четири године када су се Милева и Алберт разишли, а девет када су се и званично развели. Обојица дечака су ово тешко поднела. Остали су са мајком.
Како је одрастао, Едуард се све више интересовао за психијатрију, посебно за рад Сигмунда Фројда. Због тога је студирао медицину све док није, 1932. године, хоспитализован. Пре тога је покушао да се убије, наводно због неузвраћене љубави. Већ на прве, изузетно инвазивне методе лечења, јако лоше реагује, а убрзо му је постављена и дијагноза шизофреније.

FOTO:Wikipedia

Алберт Ајнштајн се дуго са сином дописивао на високом интелектуалном нивоу, уз оштру размену аргумената и контрааргумената. У једном писму 1930. године написао му је: "Живот је попут вожње бицикла. Да би одржавао равнотежу, мораш стално да се крећеш."
Директор Ајнштајновог архива Ханоф Гутфројнд тврдио је како је велики научник изузетно уживао у синовљевим писмима, "не само због његовог дара за писану реч, већ и због дубине његових мисли".
Едуард је, међутим, све теже подносио терет очеве славе. Говорио је: "Тешко је имати толико важног оца, јер се осећаш неважним и безначајним." И:" Можда једини проблем од ког је мој отац икад одустао, био сам ја."
Зна се да су Едуардова болест и хоспитализација тешко пали Алберту, али није познато колико често му је одлазио у посету. У једном писму он наводи: "Префињенији од мојих синова, онај ког сам сматрао истинским наследником своје природе, разболео се од неизлечиве менталне болести".
Извесно је да се после 1933. и успона фашизма више нису видели, јер Ајнштајн, гостујући професор на Принстонском универзитету, не може да се врати у домовину. Његова друга супруга Елса тврдила је да је синовљево здравствено стање много бринуло њеног мужа и да је, наводно, планирао да га доведе у Америку, али је рат то спречио.
Милева, која је једина бринула о Едуарду, умире 4. августа 1948. После тога о њему се више не стара нико, па он скончава, сам и напуштен, у азилу, у ком је до смрти радио као болнички баштован, у педесет петој години.

FOTO: V.C.S.

УСАМЉЕН СВРШЕТАК

Наслутите како усамљен мрем,
без гласа нестајем,
ни у једну кору траг о себи не урезујем.
Што посејах,
ветрови одуваше.
Што заградих,
хитар поток однесе.

Наслутите како усамљен мрем,
и како ми срам
сав ослонац мој,
све моје одузе.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације