НЕ ИДЕМ СА КОСОВА СРЦЕ БИ МИ ПУКЛО НА ПРВОЈ КРИВИНИ: Срби у Витини, на Лазареву суботу, први пут после 24 године уприличили народно весеље

КАДА испред манастира Драганац заиграју деца из Врбовца, чини се да и ветрови стану. И, киша стане. Када запевају, а у песми их из "публике" прати њихов вољени владика Иларион, чини се да и шума престаје да шуми. Њих десеторо пева "Расти, расти, мој зелени боре", а гласови као незаустављив писак ретких птица које с пролећа објављују да обнављају гнезда, до самог неба сежу. И да је хиљаду хорова запевало, не би се чуло као кад су се огласили ови малени изданци Косовских Помораваца.

Фото: И. Маринковић

Априлски, изненадни снег још није устукнуо, а ова деца лако одевена у лагане ношње завичаја, вију оро око манастира.

- Кад играш није хладно - кажу, а греју рукама руке.

С овом симболиком упутили смо се међу Србе Косовског Поморавља. У овом делу Косова и Метохије, између врхова Новог Брда и равног Ропотова, уз административну линију према Прешеву и Бујановцу, живи њих око 35.000. Готово трећина српског народа у нашој јужној покрајини истрајава и одолева свакојаким искушењима на вековној српској земљи. С ожиљцима прогона и погрома. Изгнани из Гњилана, Витине, Каменице спустили су завежљаје у залеђу градова, у селима и обнављају живот, као оне ретке птице.

Судбине разне. Успомене преплетене болом, горчином, али и сазнањем да се на огњишту лакше подносе. Дани и дани не би били довољни да се саберу све. Само је питање исто: шта ће бити сутра? Овде, као на целом Космету, никад се не зна кад ће фитиљ да упале они који су га палили 1999. И, 2004. Овде жртве опомињу и обавезују.

- Кажем сину: иди! Продаћемо ову њиву. И, ону. И, ону тамо. Иди, сине, многи су отишли: из Пасјана, Шилова - прича нам једна мајка, село Кусци, општина Гњилане. - Он ми каже: не говори тако. Не могу, мајко. Не могу без ове земље. Ове куће. Без вас. Срце би ми пукло на првој кривини.

Фото: И. Маринковић

Варљиво време. Дан је неколико пута засула киша. Надгорњавали су се сунце и облаци. Професор историје у школи у Врбовцу Станислав Којић подсећа на запис великог косметског писца Григорија Божовића, који је дао најснажнији одговор на наше питање: како су се овдашњи Срби одржали свих ових тешких година? "Косовски Поморавац је тврди Србин. Православац. Није од јуче. Чини ти се као да је од прастарина. Везан је за груду. За причу о њој. Непокоран је. Нема у себи ничега хохштаплерског, ни изазивачког. И, нема Србина који ту груду, зубима, снажније држи. Трпљење му је огромна снага."

- Ето, све је речено у ових неколико реченица нашег, косовског Андрића - каже професор Којић.

Фото: И. Маринковић

Поносан је овај пасионирани истраживач прошлости, али и садашњости Косовског Поморавља на свој народ. Прича нам, под сводовима Драганца, стожера окупљања народа, да су у Витини, на Лазареву суботу, после двадесет четири године први пут уприличили народно весеље и на цркву подигли српску заставу. Плакали су од среће.

- Није било проблема. Мислим да је свима доста, и нама и Албанцима, обичном свету, да живимо у рововима - уверен је Којић.

Охрабрујуће је да је ово окупљање српског народа протекло мирно, имајући у виду да се само пре два месеца догодио напад на младог Бобана Ђурића из Могиле. Реагујући на овај напад, председник Вучић је упутио снажну поруку: "Морамо да тражимо мир због свих ових људи".

Гњилане

Стара Црква Светог Николе је под кључем. Свештеник Раде брзо је стигао и отворио капије и цркву. Брзо се и удаљио. Црква из 1861. године је у обнови. Епископ рашко-призренски Теодосије покренуо је да се овом храму, споменику културе, барем донекле врати сјај.
Београдске таблице, у дану наше посете, нису непримећене. У овом граду живи, данас, 55 Срба. Пре сукоба било их је 17.000. Већина, њих више од 10.000, у селима око Гњилана наставила је живот. А живот у граду, као и у свим градовима Косова и Метохије, одвија се у једној улици. Овде, у некадашњој Улици Стојана Трајића. И црква. И школа, са десетак ђака. У једној и импровизована пијаца на коју Срби из Пасјана и других села донесу да продају оно што имају. Ту је и малена српска кафана, од једва двадесетак квадрата. Читав живот у једној улици.

Фото: И. Маринковић

Поглед кроз прозор кафане... Гости су одавно, очигледно још пре поднева, завршили јутарње окупљање. Поновни сусрет је кад пијаца, уторком и четвртком, живне.
- Ми волимо кад Срби дођу - каже чувар паркинга, Албанац. - Волимо да купујемо од њих.
Враћамо се, још једном, у цркву. Одавно је казано: светиња живи са народом. Плаче за њим. А плаче и народ за црквом. Зато је обнова почела. А, кад смо пошли, никога није било да затвори капију порте.

Прате нас, идући кроз град, речи Албанца: "Волимо кад Срби дођу". А, пред нама, у центру, вијоре се заставе ОВК око споменика Агиму Рамаданију Катани, палом у борби на Кошарама. Срби сведоче да се ове године, поводом дана устава Косова, први пут истичу обележја под којим је страдало, само у гњиланском округу, више од сто Срба.

- Ми морамо и ово да истрпимо. Храброст је суочити се са овим сликама - кажу нам Срби у Гњилану.

Фото: И. Маринковић

Приче као оловни облаци. Најтеже су оне, а сударамо се с њима на сваком кораку, кад осванеш, а Албанац који је купио рођачку земљу закуца на врата и каже: "комшија, ово је сад моје. Колико тражиш да купим и твоје?"

Лепа земља. Плодна, као Мисир. Мирише као Метохија. Као Шумадија. Као Семберија. Исидора Секулић је казала: "Земљу памтимо по мирисима".

Ново Брдо

- Ово је моје. Ових седам хектара, мојих. Јесу тражили да купе Албанци. А ово су продали људски несоји... Троје деце имамо, моја Радица и ја. Милан трећа година економије. Маријана и Марија, старија је прва година економије, а ова наша мезимица је тек средњошколка. Примам 11.000 од државе Србије, као бивши радник друштвеног предузећа, разлику (седам хиљада) до 18.000 као социјалну помоћ и 3.500 дечјег додатка за најмлађу ћерку. Не жалим се. Мада, обећали су ми из Канцеларије за КиМ помоћ. Да унапредим домаћинство. Гајим козе. Продајем млеко, сир, сналазимо се. Нисмо одступили кад је било најтеже - прича нам Бојан Павић. Загрлио је супругу, насмејао се.

Изнад се уздиже древна твђава, темељи Немањића на којима Арбанаси зидају садашњост. Са Павићима се успињемо на више од хиљаду метара надморске висине. Павићи осећају камен уз који су прирасли. Када би само један, само један овај камен проговорио...

Учини нам се да је ова тврђава неизбежна симболика са почетком наше приче. Она деца која су на хладноћи и под ветром играла лако обучена у ношње завичајног Косовског Поморавља су ововремене живе тврђаве.

Foto: Фото: И. Маринковић

POGLEDAJ GALERIJU

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације