КАДА испред манастира Драганац заиграју деца из Врбовца, чини се да и ветрови стану. И, киша стане. Када запевају, а у песми их из "публике" прати њихов вољени владика Иларион, чини се да и шума престаје да шуми. Њих десеторо пева "Расти, расти, мој зелени боре", а гласови као незаустављив писак ретких птица које с пролећа објављују да обнављају гнезда, до самог неба сежу. И да је хиљаду хорова запевало, не би се чуло као кад су се огласили ови малени изданци Косовских Помораваца.

Коментари (0)