ЦАРСКА ГОЗБА ЗА ПРОСЈАЧКИ НОВЧАНИК: У Град светлости враћа се мода јефтиних ресторана пред којима се отежу дугачки редови

Професори, политичари, пензионери, глумци, бескућници, даме у крзненим бундама, студенти и службеници стприљво стоје у истом реду, чекајући да буду услужени у "Шартијеовом бујону". Време је ручка. Ваља поранити или се, у супротном, добро наоружати стрпљењем.

Фото: Горан Чворовић

Париски Монпарнас се огрнуо зубатим зимским рухом. Крагне уз врат, капуљаче на теменима. Изнутра, допире нека весела и топла граја. Још који минут и угрејаће се дланови, раскрилиће се стаклена врата познатог ресторана иза којих чека учтиви разводник. Осмех и љубазност овде су свето правило.

Није још ни подне. Већ за десетак минута, мораће да се чека на тротоару бар пола сата. За вечеру и сат.

Када су браћа Фредерик и Камиј Шартије 1896. године основали први овакав ресторан, који и данас постоји у улици Фобур Монмартр, на Великим париским булеварима, циљ им је био да се, у жовијалној атмосфери чипкастог стила "ар нуво" добро и квалитетно поједе за мале паре. Убрзо је освануло петнаестак оваквих кафана.

Мода се поново враћа. Пре неколико година, отворен је овај на Монпарнасу, у простору из 1936, а онда, још један, прекопута Источне железничке станице. Принцип је исти – мало пара, пуно квалитета. Да свако буде услужен на нивоу. И, за све исти третман. За трпезом једнаки, цар и просјак.

- Нема резервација, јер нико не сме да буде привилегован – каже нам расположени келнер Жауед, када коначно дочекамо да уђемо у обновљени сјај и раскош Лепе епохе.

 Све је овде традиционално. Угоститељи с црним кецељама, столњаци карирани, а преко папирни чаршав, да се, на њему, оловком записују наруџбине и сабира рачун. Готово свако ко овде уђе сложиће се да оваква места имају душу.

Сто за шесторо. Убрзо се придружују две даме. Гости овде седе заједно, како се ко задеси. Нелагода убрзо уступа место конвивијалности. Предусретљивост постаје средње слово. Кармен и Никол су овде први пут. Виделе гужву, привукла их знатижеља, па свратиле. Из Бретање су. Крећу приче о Келтима и заједничкој историји на Балкану. Још мало, па зађосмо у породично стабло. Тешко је овде не спријатељити се.

- Господине, је ли све у реду? Моје даме, могу ли да вас услужим? – облеће нас Жуаед.

Жива је енциклопедија. Док прима поруџбину, приповеда историјат простора у коме се налазимо. Објашњава концепт. Био је, једном, на аутобуској линији број 38 у Паризу возач који је имао сличну навику, да преко разгласа описује знаменитости поред којих се пролази. Такви људи су данас ретки и драгоцени.

Јеловник се овде често мења, зависно од понуде на тржишту. А у њему говеђа супа кошта евро. Црна кобасица с домаћим пиреом мање од десет, колико и говеђа глава. Читав мени, с чоколадним мусом – 15. Коњак мање од четири. За париске услове нестварно повољно. Боца црног вина само 10. Ко не попије све, флашу може да понесе кући!

Мало хлеба и путера, да замасти причу, док не стигне остало. Једна госпођа наручила пужеве, друга ринфлајш. Прво нахране очи, па онда и непца.

- Отац ми је био кувар. Овако смо некад јели – вели Кармен.

Заиста, има неких мириса из бакине кујне. Услед тог опоја, шта друго него поделити вино за столом. Ред је и да се понуди залогај из туђег тањира. Буде, онда, некако слађе. Треба све пробати, да се зна за други пут.

Наоколо, весела граја као у време лудих двадесетих. Осећате се као предратни уметник на Монпарнасу. На оваквим столњацима цртане су скице за ремек дела, писани раднички манифести, оснивачки параграфи политичких партија и радничких синдиката, трактати, говори, песме, прве реченице неких од класика светске књижевности. Тако је, ваљда, и Тристан Цара скицирао прве постулате дадаизма.

Стижу туристи, ђаци, ресторан се пуни. Ни игла нема где да падне. Ту је позната инфлуенсерка која фотографише за друштвене мреже. За суседним столом седи Жан Мишел Деконт, члан Високог државног савета за равноправност мушкараца и жена. У овој ар деко атомсфери сви се осећају краљевски.

Стиже кафа. Служе је са прженим кафеним зрнцима за грицкање. Сабирање, наравно, на столњаку. Напољу, опет, неки обични Париз 21. века.

ЖРТВА УСПЕХА

Ресторани раде од 11,30, па до поноћи. Може да се наручи и 15 минута пре затварања. Ко руча и вечерава у време другачије од париских навика, неће морати ни да чека на улаз у угоститељски храм који је, због редова на улици, постао жртва сопственог успеха.

Фото: Горан Чворовић

Фото: Горан Чворовић

Фото: Горан Чворовић

Фото: Горан Чворовић

Фото: Горан Чворовић

Фото: Горан Чворовић

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације