ЧУВАМО ДЕДОВИНУ И ГРОБОВЕ СИНОВА Упркос трагедијама, породица Михајла Томашевића, из Сувог Грла код Србице, опстаје на свом огњишту (ФОТО)
ОВО су гробови мојих синова. Стојадина, рођеног 1979, који је погинуо на Кошарама и Стевана, две године млађег, који је 2002, возећи трактор нагазио на противтенковску мину коју су на путу у селу поставили Албанци. Овде на гробљу ми је друга кућа, а она у којој живим са супругом Миладинком Мицом и сином Дарком је неколико километара одавде. И, док сам жив са Косова и Метохије селити се нећу, чуваћу свој дом и гробове синова.
Овако нам говори Михајло Томашевић (78) из Сувог Грла, једног од два српска села у општини Србица. Глас му је дрхтао док су се на лицу борили понос и туга. Бескрајна туга. Пољубио је слике синова и дуго "разговарао" са њима у тишини коју нисмо желели да реметимо.
Али, смогао је снаге да нам исприча:
- Према мојим сазнањима, Томашевићи у овом селу живе више од 700 година. Осим наше, до 1999. било је много више српских кућа, сада их је свега двадесетак. Оних у којима живе упорни млади који не желе да напусте ову свету земљу и других са старијим живљем.
Док смо се дан раније договарали око доласка, казао нам је:
- Дошао ми је јутрос унук из Краљева. Сачекаћемо вас покрај пута где се скреће за наше село. Од скретања са магистрале удаљено је око пет километара, пролази се поред албанских кућа... Сигурније је да вас чекамо...
Заједно смо кренули према селу препознатљивом по високим тополама које се виде са пута Косовска Митровица - Исток.
Знамо и ми и они
НИКО не може да ме убеди да смо изгубили Косово. Можда су нам га отели, можда мисле да је сада њихово, али није тако. То знамо и ми и они. Знам да сила бога не моли, али ни бог силу не воли. Зато се уздамо у божју и помоћ наше Србије - каже нам чика Михајло.
Плодне оранице, богати воћњаци... Озеленело дрвеће поред узаног асфалтног пута води у брдо ка последњим кућама у селу. Недовршена и немалтерисана кућа Томашевића у истом је дворишту где је и стара кућа Михајлових предака.
- Средили смо колико смо могли, али нисмо много одмакли. Желели смо да одгајимо, ишколујемо децу и усмеримо их на прави пут. Имали смо их осморо, али остадосмо без три сина. Без Стојадина, Стевана и Веселина (1973). Он је пре три године преминуо од рака плућа. Радио је као возач камиона и разболео се - сузе су надрле на Михајлове очи...
Тишина. Опипљив бол... У жељи да их одагнамо питамо га шта им сада највише недостаје.
- Синови и слобода. Да могу слободно да заноћим у кући, да радим на њивама, да одем до гробља, да не бринем када ми остала деца и унучићи долазе у посету и на распусте...
Придружује нам се и Миладинка.
Седа за сто крај супруга:
- Стојадин је као редован војник са 19 година отишао да служи војску у Ваљево. Једва је чекао да оде да служи отаџбини. Недуго затим добио је прекоманду, најпре у Призрен па на Кошаре. Слушали смо вести о дешавањима на караули и молили се Богу за све те војнике, децу... Стрепели, ноћима нисмо спавали - причу оца прекидају сузе.
Миладинка покушава да их сакрије. Помера наочаре, али и неизречено говори много. Дневна соба Томашевића пуна туге...
- Да је погинуо јавили су нам из војске. Сахранили смо га, али чули смо да има и родитеља који нису чак ни могли да преузму тела своје деце - тугују Томашевићи и за осталим јунацима са Кошара.
И док још нису зацелили бол за Стојадином, страда им син Стеван. Са два друга возио је трактор сеоским путем. Нагазили су на мину, а повреде су за Стевана биле неизлечиве. Месецима се лечио на ВМА, али није му било спаса.
- Тих година често су нас нападали Албанци, пуцали на наше куће, заузимали њиве, крали стоку. И сада не могу све њиве да обрађујем. Сада је мање напада, али никад нисмо мирни... - прича Михајло.
У собу је закорачио њихов син Дарко са питањем чиме може да нас послужи. А, Михајло ће:
- Миладинка донеси ми флашу. Ред је да гостима поклонимо ракију. Ону од дивље крушке.
Нису уважили ни један наш разлог да то не чине.
- То је обичај свих Срба на Космету да се гости дарују. Ти наши обичаји и љубав према огњишту одржали су нас овде. Знаш, само молим Бога да и ја скончам овде и молим му се да моји потомци после Мице и мене наставе да одржавају кућу. Да заврше радове које они нису успели. Да је уреде како они желе... Примам пензију јер сам радио у фабрици пластике, а син Дарко нам је запослен у суседном селу Бање. Тамо има више Срба него овде, барем педесетак кућа... - наставља Михајло.
Има дана кад стигне весеље
ИМАМО око четири хектара имања, а некада смо обрађивали и земљу у закупу. Али, тада је све било безбрижније. Било је весело, радило се, нико се није жалио. Пре рата 1999, ишли смо у заједничку школу са Албанцима у селу Руднику, додуше у одвојеним сменама - каже нам Дарко који на питање како су преживели претходних 25 година каже:
- Тешко и претешко. Жалили смо за Стојадином и Стојаном и живели од данас до сутра у страху. У селу немаш неку занимацију, радимо унутар села затворени, живимо скромно. Али се родитељи највише обрадују када им дођу деца и унучићи. Тада весеље стигне и у наш дом.
Петком аутобусом, бесплатним за мештане, идем у Митровицу, купим намирнице, попричам са људима... Од стоке имају само једну краву јер се боје пљачки, али је чувају као очи у глави, да имају млека кад им дођу унучићи. Дарко ради као ноћни чувар у основној школи у суседном селу Бање где су и средња школа, вртић, амбуланта...
Двадесеторо унучади
ОТАЦ и мајка имају двадесеторо унучади, по десеторо женских и мушких. Од најстаријег сина Веселина, који је у 53. преминуо пре три године, а живео је у Крагујевцу, имају петоро унука. Од Весне (52) удате у Црколез у општини Исток - четворо. Вујадин (47) са супругом живи у Свилајнцу и нема деце. Величко (41) живи у Крагујевцу са супругом и троје деце и често нас обилази. И Јасна (37) је тамо, има осморо деце. Сви се окупљамо на славама 21. јула и 26. новембра - прича нам Дарко (35) најмлађи од деце Томашевића.
БОНУС ВИДЕО:
МОНАШКУ ЗАКЛЕТВУ ДАЛА САМ АМФИЛОХИЈУ: "Новости" у манастиру у Доњем Детлаку
ТАЧНО НА ОВОМ МЕСТУ БИ МОГАО ПОЧЕТИ ТРЕЋИ СВЕТСКИ РАТ: Путин га сматра својом територијом, НАТО трупе већ распоређене
ОВАЈ снегом прекривени гранични мост између две средњовековне тврђаве у делу Естоније где се говори руски, могао би бити место где ће започети трећи светски рат, пише Политико.
26. 12. 2024. у 08:55
ПОЈАВИЛА СЕ ШОК ТВРДЊА: "Руси су оборили авион у Казахстану, погледајте трагове експлозије на репу летелице"
АВИОН Азербејџан ерлајнса, који се 25. децембра срушио на путу за Русију, можда је оборен руском ракетом земља-ваздух, према извештајима руских медија који нису наклоњени Кремљу и руском председнику Владимиру Путину.
26. 12. 2024. у 07:44
А ПОСЛЕДИЦЕ? Кина гради највећу хидроелектрану на свету - иселиће милионе људи, "кешираће" невероватне 35 милијарде долара
ПРОИЗВОДИЋЕ троструко више од 88.2 милијарде kWh, колики је пројектовани капацитет тренутно највеће хидроелектране на свету - "Три кланца" у централној Кини.
26. 12. 2024. у 14:37
Коментари (0)