ПОНОВО БИСМО БРАНИЛИ КИМ: Андрија Лукић (46) из Мердара 1999. године преживео ратни пакао Паштрика

КОСОВО и Метохија нису изгубљени, нити се могу изгубити. То је српска колевка, одакле је писана историја Срба. Као што су Паштровићи били на Паштрику, и ми који смо се борили на овој планини верујемо и знамо да је на тим обронцима и даље граница наше државе, да је дотле наша Србија и да ће тако остати. Метохијске светиње сасвим сигурно неће дозволити да сила надјача неправду и наше право на тај простор.

Фото: Приватна архива

Овим речима Андрија Лукић (46), из Подујева, који сада живи у куршумлијском селу Мердаре, говори о делу отаџбине за који се као редовни војник те 1999. године борио на Паштрику.

Андрија је сада без посла, па се са тешким ратним успоменама бори са немаштином, али и бројним болестима које су га сустигле. Ипак, каже да би се поново, две и по деценије касније, одазвао позиву отаџбине и да би то учинили и сви његови преживели саборци!

Фото: Приватна архива

- И дан-данас када се окупимо ми који смо преживели, причамо о лепотама метохијских средина, нашим светињама, колико је тај крај богат духовно и колико се сви који оду у те светиње враћају духовно прочишћени. Чак и онима који нису родом са Косова и Метохије и који нису живели тамо и даље су у срцу ти манастири - додаје Андрија, који је као редовни војник тадашње Војске СРЈ од 12. децембра 1998. до 14. јуна 1999. ратовао на Паштрику.
Прегурао је све страхоте ратних дејстава, нападали су их са копна припадници тзв. УЧК и страни плаћеници, војска Албаније их је тукла артиљеријом и минобацачима, а били су изложени и бомбама авијације западних земаља. Колико је то било жестоко, говори и то да су авиони НАТО у једном дану сравнили са земљом потпуно албанско село у подножју Паштрика.

Фото: Приватна архива

- Био је крај маја и тога дана сам се са колегама задесио у албанском селу у подножју јер смо ишли у набавку хране и муниције. Одједном је почело бомбардовање које је деловало као да се читаво небо са усијаним куглама сручило на село, камен на камену није остао. Ми смо срећом преживели јер смо претходно кренули ка планини - прича нам Андрија једну од драматичних сцена које је преживео током бомбардовања које су пратили и напади албанских формација.

Његова борбена група војника обезбеђивала је државну границу у дужини од петнаестак и ширини од пет километара. Најтежи напад доживели су 26. маја ујутру када је на њих педесетак "нагрнуло" више од хиљаду терориста из Албаније са хаубицама, "апачима", тенковима...

- Напад се наставио и наредног дана, а ту ноћ су због тешког напада свим могућим средствима моји саборци назвали "Нова година" јер је од метака и артиљерије све светлело око нас. Тада заиста нисмо знали хоће ли ико од нас остати жив. И у тим страшним тренуцима, један наш саборац Ром почео је да пева на сав глас. То смо и ми од муке учинили, свако је певао шта је знао. Вероватно зачуђени, а можда и застрашени, јер су можда помислили да смо бројнији од њих, нападачи су обуставили акције - присећа се Андрија тешке ноћи.

Фото: Приватна архива

Лукић истиче да је разлика између напада на Паштрик и Кошаре била у томе што су Паштрик нападали углавном ноћу а Кошаре дању, јер на Паштрику готово да није било дрвећа. Ипак, поносан је на јунаштво и храброст своје јединице, односно како стриктно наводи 549. херојске бригаде "Цар Душан Силни" у Призрену, где је као војник првог батаљона пешадије прекомандован из Ваљева где се 21. септембра 1998. године јавио на одслужење војног рока.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације