АРХИТЕКТА МИЛОШ УШЉЕБРКА ПРОНАШАО НАЧИН ДА У ОКВИРУ СВОЈЕ СТРУКЕ ПОМАЖЕ СРБИМА У ХРВАТСКОЈ: Пројектује српске културне центре за сународнике

СРПСКИ културни центри (СКЦ) у Глини, Грачацу, Пакрацу и Славонском Броду, још један који се гради у Осијеку, будући у Петрињи и у Двору на Уни, галерија у Пули и Друштвени дом у Жегару, све ове објекте, подигнуте последњих година на радост Срба у Хрватској, пројектовао је млади архитекта Милош Ушљебрка. А, кад смо га питали одакле је, одговара да је истовремено и из Београда и из Жегара у Далмацији.

Фото: Приватна архива

Тек су му 32, а увелико потврђује речи великог архитекте Франка Лојда Рајта да је "архитектура тежња ка истини". У Милошевом случају, оној истини о Србима у Хрватској, њиховој вишевековној баштини, историји, култури, традицији...

- Сваки од од ових центара тражио је засебан приступ. Свака рагија има специфичности, свака кућа своју прошлост, и све то треба обрадити и укључити у пројекат, који касније прича сам за себе. Много је важно да Срби у Хрватској добијају своје културне центре. И то баш овако, систематизоване, који ће функционисати као институционализована групација, имати обједињене садржаје и простор за испољавање специфичних потреба наше заједнице. Људи ће моћи да остваре правну помоћ и загарантована права, који због различитих видова страха, стигматизације или незнања сада остају неостварени. Послератна обнова сводила се само на основне потребе: кров над главом, струју, пут..., све шире од тога остајало је запостављено - причао нам је Милош летос у Глини док су се радови на СКЦ приводили крају, а њему се, било је очигледно "мотале" по глави идеје за нове пројекте.

Фото: Приватна архива

Летео је тада по градилишту, договарао се са пословођом, бодрио раднике, истовремено пазећи на сваки детаљ пројекта. Били смо задивљени његовом енергијом. Попут детета искрено, показивао је срећу што се центри у Хрватској граде свуда где има Срба: од северне Далмације, преко Лике, Кордуна и Баније, дуж Славоније, све до већих градова ове државе.

- Послови око центара нису ми били напор, нисам то тако осећао. Радим у срединама где има доста Срба и које наш рад баш весели. Неретко то је и у сарадњи са свештенством СПЦ. Наравно, има појединачних излива националне нетрпељивости, али има и мноштво Хрвата који оберучке изађу у сусрет нашим потребама и захтевима - прича Милош "мешајући" екавицу и ијекавицу.

Фото: Приватна архива

За њега је то, каже, сасвим природно: два изговора нашег језика. То из њега говоре Београд и Жегар, некако се чудесно уливају једни у друге Сава и Дунав крај којих је стасавао са Зрмањом уз коју је проводио лета.

- Србин из Хрватске, Крајишник, тако себе видим. Увек сам осећао велику потребу да исправим сву неправду коју је баш тај део нашег народа доживео. И, досањао сам. Указао се начин, и то у области у којој верујем да то најбоље могу да учиним - збори овај младић рођен 1992. у Београду, где је завршио Петнаесту гимназију и на Архитектонском факултету стекао звање мастер инжењера.

Фото: Приватна архива

А, у Далмацији су му корени. Дубоки.

- Отац и мајка су ми рођени у Жегару. Посао их је довео у нашу престоницу. У кући у Београду се, поготово после "Олује", није ни о чему другоме причало до о Жегару. Одмалена сам заправо прожет искључиво тим причама. Недуго након рата деда је успео да обнови кућу, створили су се услови да ту долазимо. Детињство и летње распусте сам проводио у Жегару, где и сада имамо куће, земљу у пољу, шуму - прича Београђанин са Зрмање.

Ваљда је зато његов први велики пројекат био Друштвени дом у Жегару. Његова обнова још траје. Обнова његове душе, клица новог живота.

Фото: Приватна архива

- Наше Удружење "Жегар у срцу", СНВ је препознао као групу која нешто покреће и чини у тим по многоме пасивним крајевима. Уследио је пројекат у Жегару, а на основу њега и упит да у име Вијећа радим на њиховим пројектима. То је за мене више од посла - каже Милош.

Уз осмех опет пребира по детињству из ког је понео љубав према огњишту предака:

- Одрастање ми је било потпуно проткано причама о Жегару, а сада ми је живот проткан Жегаром. Он ми је потка живота. Верујем да тако и други људи из Удружења, попут Дражена Јаковљевића и Бранка Комазеца, својим осећањима и духом желе да да чинимо помаке за Србе у Далмацији. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације