УЗ ДОБРЕ ЉУДЕ СВЕ НАМ ЈЕ САД ЛАКШЕ: Бољи дани за самохраног оца из Ниша и његово троје деце, од којих је двоје на дуготрајном лечењу

Потресна судбина породице Стевановић из Ниша никога не оставља равнодушним. Њихов пут је вишегодишња борба са болешћу, тешким условима живота, непрестаним састављањем краја са крајем, физичким боловима, али и ранама на души које се опросте, али их је тешко заборавити и ићи даље.

фото: приватна архива

Горан Стевановић се годинама упорно бори са болешћу своје деце Андреје(16) и Виктора(13), а уз то, као самохрани отац, брине и о ћерки Василији(9), која је здрава. Андреја је пре седам дана имала 28. операцију због деформитета обе потколенице и стопала, јер је рођена без главних потколеничних костију. Њено лечење се наставља, док је Виктор, после осам година, бројних терапија и шест већих операција, условљених недовољним лучењем хормона раста и ишчашењем десног колена, на путу опоравка. Овој храбри дечак је носио Илизаров апарат - две стеге, на потколеници и бутној кости, које су сада скинуте, па се сви надају да ће после рехабилитације моћи лакше и сигурније да се креће. Уз све то, живели су у малом стану, у згради без лифта, на петом спрату, што је за Андреју и Виктора био тежак, свакодневни изазов.

фото: приватна архива

Недавно су се, на Божић, преселили у много већи стан, у згради са лифтом, који им је анонимни донатор уступио на коришћење и ту ће остати све док им организација „Срби за Србе“ не буде изградила кућу. Биће то остварење њиховог сна, а средства су већ прикупљена. Плац од три и по ара је већ обезбеђен, а Стевановићи су га добили на поклон од КК „Црвена звезда“. И Горан је, пре месец дана, добио посао у струци у нишкој „Топлани“, додуше на одређено време, али се нада уговору за стално.

- Најважније ми је да су деца добро и да је овај циклус операција прошао одлично. Много година борбе је иза нас. Андреја је 20 пута оперисана у Русији, а и Виктор је у Кургану имао три операције где се особље дивило, и њима и мени, на томе шта смо све издржали. Без помоћи добрих људи то сигурно не бих могао сам. Зато сам захвалан свима који су ми на било који начин помогли – прича нам Горан - Живот је борба. Ништа вам није тешко када видите да је после сваке медицинске интервенције обома моје деце боље. Није ми било лако да гледам када Виктору испадне колено, ни Андреју док се уз тешке напоре бори са степеницама, па се питам какве ли су болове моја деца морала да поднесу?

Захвалност - Стевановићи са доктором из РусијеFoto: фото: приватна архива

POGLEDAJ GALERIJU

Дане који су сада иза њих Стевановићи неће никада да забораве. Памтиће сваки од 103 степеника које су, упркос болести, морали да пређу како би стигли до маленог и неусловног стана, на петом спрату зграде без лифта, где су раније живели.

- Ни сам не знам колико пута сам их носио на рукама, да би им олакшао тај пут. Иако су већ велики и тешки тако је, верујте, било лакше и мени, јер нисам могао да их гледам како се муче. Трудио сам се на све могуће начине да им помогнем. Уз помоћ добрих људи проналазио средства за лечење у Русији, за потоње рехабилитације и бањско лечење. Нисам дозволио да буду ускраћени за било који лек, а за све друго колико нам остане – присећа се Горан свих мука своје деце и наглашава да је спреман да поднесе сваку жртву све док се она не опораве да могу самостално да корачају кроз живот.

Иако су у новом стану тек недељу дана Горан каже да им је много лакше, а када буду добили кућу биће своји на своме. Овај пожртвовани отац све време посвећује својој деци. Брине о одржавању породичног дома. Помаже им и око школе. Ту је и за игру, као и за разговор на било коју тему, да им пружи љубав, осмех и ведрину, иако само он зна колико је то тешко.

Верује да се са Виктором ближе крају лечења, док га са ћерком очекује наставак мукотрпног путовања које, срећом, даје очекиване резултате. Сада ће им, нада се уз даљу подршку добрих људи, бити много лакше.

- Све ове лепе ствари које су нам се десиле дају ми нову снагу да се борим. Држи ме то што знам да ће деца бити боље, док су ми многи уливали веру у доброту људи, јер је свуда било много појединаца и колектива који су били уз нас када нам је то било најпотребније – закључује Горан.

ВЕРУЈЕ ДОКТОРУ ИЗ РУСИЈЕ

Бринуо сам се хоће ли у време последње операције Андреја и Виктор бити здрави, јер све то није лако ни организовати. Овога пута смо операције обавили на приватној клиници у Нишу, која нам није наплатила своје услуге, али је на мени било да обезбедим долазак доктора Костантина Новикова из Русије. Захвалан сам и њему што нам је изашао у сусрет и дошао у Ниш – искрен је Горан који има све разлоге да буде поносан на своју децу и себе пре свега због упорности и вере у боље сутра.

НЕКЕ РАНЕ НИКАД НЕ ЗАЦЕЛЕ

Стари Латини су имали изреку: „Божанско дело је умирити бол“, али постоје ране које, и када хоћете, не могу да зацеле. Задиркивања које је малени Виктор доживео остаће урезана у његовој души. Иако ни сузу није пустио на срцу му је ожиљак од када му је један од вршњака казао: „Иди купи ногу на киоску“. Други му је замерио што стално носи јастучић са собом, како би на њему седео, и то речима: Шта ће ти то? У школи се не спава!“, док га је трећи гурнуо, па је Виктор поломио руку.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације