ОДУЗЕЛИ СУ МУ ОРДЕН НАРОДНОГ ХЕРОЈА: Знате ли ко је човек, једини уз Милована Ђиласа, који је лишен овог звања и одликовања?

САВО (Видаков) Станојевић, име за које осим у његовој родној Мокрој Њиви код Никшића и у граду под Требјесом данас мало ко зна. О Миловану Ђиласу зна се много, много више, иако су њих двојица једини народни хероји у историји социјалистичке Југославије којима су ово звање и орден одузети. Штавише, после голооточке и сваке друге голготе коју је прошао, Броз је чак тражио да се Саву орден врати, али је то овај јунак борбе против фашизма достојанствено - одбио!

В.К.

Саво је био први црногорски народни херој Другог светског рата. Када је почело уручивање овог ордена (претходно је од 1941. постојало само звање), прво је додељен врховном команданту Јосипу Брозу Титу 19. новембра 1944, а само неколико недеља касније, 6. децембра, и седморици истакнутих партизанских официра. Међу њима је био и Саво Станојевић, човек који је целог себе уградио у комунистичку идеологију и партизански покрет.

Фото: В. Кадић/ Приватна архива

- Био је заменик ратног команданта Пете пролетерске бригаде Сава Ковачевића, дипломац престижне руске Војне академије Михаила Васиљевича Фрунзе, носилац Партизанске споменице 1941, као и Ордена заслуга за народ првог реда, Партизанске звезде другог реда, Бугарске медаље, два највећа албанска ратна ордена и, наравно, високих руских одликовања - прича за "Новости" Савов синовац Божидар Станојевић, који и данас живи у Мокрој Њиви у породичној кући коју је 1897. саградио Савов отац Видак. - Страдао је због љубави према Русији и става да је сукоб Коминформа и руковдоства КПЈ 1948. био режиран. Док је робијао на Голом отоку, орден му је одузет одлуком суда 1952, а претходно су тако одлучили његови први саборци из државног врха тадашње Југославије, они са којима је пролазио страдања многих казамата пре Другог светског рата као и ратишта и највеће битке у њему.

Орден народног хероја уручио му је пред стројем Пете пролетерске црногорске бригаде лично Пеко Дапчевић. Тада ништа није наговештавало да ће само неколико година касније пролазити још једну, тежу голготу од ратних, и то од сабораца са којима је крварио на Игману, Сутјесци, Неретви и другим бојиштима.

- Причало се да је Саво тада покушао да одбије то признање јер је сматрао да од њега има заслужнијих бораца који треба да га добију, али су га саброци надгласали и није имао куд - прича нам Божидар. - Касније, након ослобођења морао је да води нови рат, а кроз шта је све због тога пролазио то само он зна. Ипак, нису успели да га сломе. Саво је био чврстог кова, као стена, издржао је све што се издржати не може у логорима Старе Градишке, Голог отока, Билеће и Светог Гргура. Ништа га није могло померити "са места". Остао је заклет својим идеалима. Судбина је хтела да дочека распад велике државе Југославије, што му је тешко пало. Схватио је тада да су тој великој отаџбини пресудили они који су и њему судили на правди Бога.

Неколико година касније, 1994, овај часни човек и патриота, из гласовите породице Станојевић, пореклом са Велестова (Катунска нахија), заувек је склопио своје уморне очи у Београду. Његова урна пренета је у Никшић на гробље у Кочанима. Они који су Сава прогонили, углавном су нашли своје коначиште у Алеји заслужних грађана, док је он свој пут наставио тамо где је и почео: међу чврстим стенама свога родног краја.

Фото: В. Кадић/ Приватна архива

- Никада од њега нисмо могли чути било какву лошу реч о догађајима из бурне прошлости - наставља Божидар. - Као и многи заточеници логора ту своју муку носио је у себи. Ћутао је и у томе је налазио мир, ваљда му је тако било лакше. Углавном је живео у Београду. Имао је вереницу Рускињу, која му је слала писма док је робијао на Голом отоку. Не знамо шта се са њом десило, осим да се није удавала, а ни он се није женио. После седам година проведених на Голом отоку Саво је наставио живот у Београду. Нажалост, био је обесправљен као и многи други његови истомишљеници који су се огрешили о прописе комунистичке власти. Знао је сјајно руски језик па је касније зарађивао хлеб преводећи књиге са руског на српски језик или обратно. Успео је временом да дође и до малог стана у ком је живео и опет ћутао.

Године после робије на Голом отоку нису биле ништа горе од оних које је проводио у казамтима.

Фото: В. Кадић/ Приватна архива

- Обесправљен, без могућност да дође до посла, сналазио се како је знао и умео - открива нам Божидар. - Пошто је знао руски језик кору хлеба је зарађивао преводећи са руског језика и тестове из медицине, савете за домаћице и штошта друго. То је, потом прослеђивао београдским листовима и часописима, највише "Вечерњим новостима", "Политици" и "Дуги". И од тога је живео један од првих народних хероја Народноослободилачке борбе Југославије. Иако је био изузетно цењен и поштован није испоштована његова последња опорука да буде сахрањен у кругу најуже фамилије. Цео Никшић и Црна Гора слили су се те 1994. ка Мокрој Њиви да му одају почаст.

Међу њима није било места за оне са којима је у бојевима ослобађао земљу и са којима се заувек опростио 1948... 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације