"МОЈЕ" БЕБЕ ДАНАС РАЂАЈУ БЕБЕ: Бабица Олгица Станисављевић после више од 30 година стажа порађа другу генерацију Врањанки

ВИШЕ од три деценије бабица Олгица Станисављевић са истим жаром и ентузијазмом одлази на посао.

Фото: Ј.С.

Тврди да ради најлепши посао на свету који воли од првог дана и сматра благословом што присуствује и помаже мајкама да донесу живот на овај свет. Никада јој није пало на памет да броји колико је имала порођаја у каријери, али са смешком каже да њене бебе данас рађају бебе.

- Све чешће се дешава, да деца чијем смо рађању присуствовала постају мајке, па са колегиницама након таквог порођаја кажемо да смо постале бабе. Када сам уписала медицинску школу у Приштини свесно сам изабрала смер акушерска сестра, јер сам то желела и ево након толико година ја уживам у свом послу као и првог дана - прича Олгица, за коју многе Врањанке кажу у шали да се не би породиле да није било ње.

Она са друге стране каже да је мајка та која је најважнија на порођају, а да је она ту да помогне, држи их за руку, брише сузе, бодри и подржава, подржи их на било који начин, јер подршка игра важну улогу.

У својој богатој радној каријери било је и ситуација које Олгица памти и препричава и са радошћу их се сети, нарочито када сретне децу која су се родила на условно речено "необичан начин".

Фото: Ј.С.

- Требало је да транспортујемо трудницу за Ниш, али беба је била нестрпљива и родила се на наплатној рампи, извели смо порођај у колима Хитне помоћи. Једном приликом није било времена да се уђе у болницу, па сам жену породила у колима испред породилишта. У једном планинском селу жена се породила у кући, док смо стигли беба је већ била међу маминим ногама, на срећу то су све лепе приче и радо их се сетим - прича Олгица.

Каже да и после толико година и даље воли тај моменат када беба креће да излази, искуство јој је донело бројне предности, и даље неуморно учи, али и преноси знање, јер овај посао у неку руку јесте и занат.

- Спадам сада већ у категорију старијих бабица. Добили смо млађе колегинице којима смо подршка и на које преносимо знање. Лично сматрам да сам имала срећу да учим од најбољих врањских бабица и трудим се да заједно са четири искусније колегинице пренесем знање на најбољи могући начин нашим наследницама за које имам само речи хвале - каже Олгица.

Мајка је двојице синова, долазак снаје у кућу за њу је било као да је добила ћерку. Требало је да се снаја порађа у Нишу где живи, али ипак се одлучила за Врање и Олгица је била категорична да ће тај посао поверити колегиницама, али живот је то другачије уредио.

- Била је међусмена, остале су колегинице из прве смене, дошле су из друге, једна је дошла од куће. Биле су ту јер су знале да ми треба подршка, свакако нису могле све порађати снају. И долази тај моменат када беба креће да излази и ја као у неком сну, окрећем се ка икони, прекрстим се, ставим рукавице и помогнем да на свет дође моја прва унука Вишња - прича Олгица, не успевајући да сакрије сузе.

Каже да је у сали било толико дирљиво и толико емотивно да се не може препричати, али тога дана родила се једна девојчица, родила се мајка и родила се бака.

Порађала је Олгица другарице, комшинице, колегинице, Врање је мали град и када сретне своје породиље и размене погледе које их на секунду врате на тај чин схвати како је њен посао најлепши на свету.

- Често се дешава да мајка која држи дете за руку каже: ова тета је помогла да се родиш и то ми је увек јако симпатично - прича Олгица са препознатљивим осмехом на лицу.

За њен посао је јако важан тимски рад. Дуго је радила по једна бабица на порођају и она памти свој лични рекорд када су се у једној смени као на траци порађале жене. Чак 12 беба се родило уз њену асистенцију.

- Данас је другачије, првенствено имамо оне старије гинекологе са искуством, а и младе лекаре који врхунски раде свој посао, радимо по две у смени и чини ми се да смо сви помало адреналински зависници док ишчекујемо оно што је најважније у тим моментима, а то је да се зачује бебин плач. После тога је све другачије - каже Олгица.

Посао није ни физички лак, боле леђа, боли рука, али опет срце је пуно јер породилиште је једино место у болници где се рађа живот и зато је привилегија радити у њему, а круна сваког порођаја је моменат када тек рођену бебу спусти на мајчине груди.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације