МИЛОШ ЈЕ ИНЖЕЊЕР, А РАБАЏИЈА У КРВИ: Посао га из Вилова код Нове Вароши одвео у Ужице, али се не стиди да у завичају ради у шуми са воловима

ПОСАО је младог Милоша Матијевића (31) одвео у Ужице, али готово сваког викенда враћа се у своје село Вилови код Нове Вароши. Иако је завршио високе школе, не стиди се рабаџилука. Није му тешко да кад год затреба, из града на Ђетињи "скокне" до завичаја, да помогне својој породици која зарађује хлеб радећи с воловима у шумама код Нове Вароши.

Фото: Приватна архива

Тако је Милош, по свему судећи, једини рабаџија у овом делу југозападне Србије са дипломом инжењера. Завршио је Вишу техничко-пословну школу, струковни је инжењер заштите на раду и животне средине, запослио се и остао да живи и ради у струци у Ужицу, али... Али, му је душа у врлетима Босања.

- Да будем искрен, јесам инжењер, али рабаџилук ми је у крви. Познато је да је то физички захтеван и посао који тражи и спретност и пажњу, али је пун узбуђења. Зато га и волим и никада ми није тежак. Одрастао сам у Виловима и сваки викенд и слободан дан долазим у село, а док сам студирао долазио сам и чешће. У Виловима увек има посла, па је свака помоћ мојима током радова добродошла - прича Милош за "Вечерње новости".

Његова породица у штали има пет пари волова, уз чију помоћ извлаче грађу из државних и приватних шума.

Фото: Приватна архива

- Био сам трећи разред основне школе када сам почео да помажем оцу и стричевима на раду у шуми. Гледао сам шта они раде, сваки пут од њих "украо" мало тајни овог "заната". Неколико година касније, тачније већ у првом разреду средње школе кренуо сам и самостално да рабаџијам. Овај посао тражи и доста вештине. Сваки рабаџија мора да зна да сачува и себе и волове и, што је посебно важно, да са што мање умора одради посао - објашњава нам Милош.

Као и све рабаџије, и Милош воли своје волове - Голуба и Рушка. Каже, да и они знају да узврате љубав.

Фото: Приватна архива

- Када има љубави и разумевања између рабаџије и запреге и најтежи посао се лако одради. Да би волови могли да изнесу терет морају да се пазе и добро хране, нарочито житом. С обзиром на то да живим у Ужицу и због посла нисам сваки дан код куће о Голубу и Рушку брину моји укућани, највише мој брат Томислав. На томе сам им свима неизмерно захвалан - каже Милош.

Изазов је овом вредном и скромном момку и да изађе на црту другим рабаџијама. Тако су минуле јесени, у оближњем селу Амзићи, на последњем, традиционалном такмичењу рабаџија у нововарошком крају, његови Голуб и Рушко били најбољи. Без премца. Дочарава нам Милош да је овај његов пар волова, спретно, како каже "поскакујући", такмичарску стазу дугу стотинак метара прешао за рекордних 13 секунди.

- Као да на јарму носе перо, а не чамов трупац од готово два кубика - с поносом прича Милош.

Фото: Приватна архива

И он сам је био изненађен резултатом који су постигли његови љубимци. Сваки је тежак по тону, у пуној су снази и срчани, и у шуми од њих нема бољих. Али од такмичења, Милош је стрепео...

- Голуб и Рушко имају по пет година и већ дуго радимо заједно у шуми. Такмичење у Амзићима њима је било прво, као и мени. Признајем да сам се бојао да ће их уплашити гужва и прилично бурно навијање - каже Милош.

На том такмичењу у Амзићима надметали су се и његов млађи брат Томислав и отац Добривоје са својим воловима.

- Такмичио се и стриц Радојко и освојио друго место. И други стриц Васо је врстан рабаџија, тако да сам рабаџилук учио од најбољих - искрен је Милош.

У планинским селима југозападне Србије, која се, нажалост, убрзано гасе, и даље се много послова обавља уз помоћ воловске запреге. Многа имања су на стрмини због чега је рад пољопривредном механизацијом често неизводљив, па уситњене парцеле за вртове и кромпиришта ору волови, вешта рука орача и ралица.

Фото: Приватна архива

Рабаџије су ту и када треба на ливаде и њиве истерати стајњак, када кућама треба привући тек покошено сено и огрев, а зими када треба "покорити" сметове и очистити снег са завејаних сеоских путева. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације