УБИЦА ПРИЗНА САМО ЈЕДНОМ И НИКАД ВИШЕ: Професор Остоја Крстић, први српски полиграфиста, током каријере решио хиљаде случајева

ДА се истина не може сакрити Остоја Крстић доказивао је деценијама, препознајући оно што многима промакне - несвесне гестове, покрете очију, несклад између речи и дела. Први српски полиграфиста, професор Криминалистичко-полицијског факултета и аутор 21 књиге, осам уџбеника и четири речника, знао је како да открије оно што други желе да сакрију.

Privatna arhiva

Крстић је прошао трновит пут од сирочета из села Батковић у Семберији, од босоногог дечака који је крочио у Београд да би касније постао један од најцењенијих светских стручњака за полиграфију. Добијао је значајна домаћа и међународна признања, између осталих, одликовање из Хиландара, па осмоугаону златну значку Садама Хусеина, Орден заслуга за народ Италије другог реда... Са либијским вођом Муамером ел Гадафијем разговарао је под шатором шест сати, а задатке му је давао и председник СФРЈ Јосип Броз. На дугој листи познатих са којима се током каријере срео је и чувена италијанска глумица Софија Лорен. Био је и вештак на страни одбране у Хагу.

У полицију је ушао случајно, као студент Више педагошке школе одабран је да буде међу 30 саобраћајаца (од 200 пријављених) који ће улепшати улице Београда. Радио је у полицији када је уписао психологију. У једном уџбенику прочитао је да постоји "кутија за лажи" коју је војска САД користила још у Првом светском рату.

- У то време био сам приправник и пролазио сам кроз све службе - прича нам Крстић. - Случајно сам сазнао да воде људе на испитивања у Загреб, на некакав детектор, али да је то непоуздано. Убрзо је требало да се определим у служби и помоћник министра полиције ме је питао шта бих волео да радим. Рекао сам му да сам чуо да полиција у Загребу има детектор лажи и да бих се тиме бавио ако икоме треба у Србији. Он је бацио оловку и рекао ми да је то генијално.

Privatna arhiva

Те 1976. први троканални детектор лажи стигао је у Полицијску станицу "29. новембар". Изграђена је лабораторија, са три просторије, по америчком моделу.

- Америка је колевка детектора лажи, али нисам могао да радим по правилима која су Американци задали. Патентирао сам своја питања и заштитио их под ознаком CD10X BGD-81 - Контролни тест 10 непознатих Београд 1981. Прво питање је било: Да ли намеравате да одговарате истинито на моја питања? Логично је да одмах видим на апарату с ким имам посла. Никад нисам користио речи убиство и крађа које могу вештачки да изазову реакцију, већ оне које употребљава испитаник - објашњава наш саговорник.

Решито је хиљаде случајева, од најтежих убистава до крађа. Говор тела испитаника проучио је до најситнијих детаља и утврдио физиолошке и емоционалне промене код осумњичених.

- Детектор лажи је помоћно средство. Жестоко сам се противио да се тестирање и одговори испитаног користе као доказ на суду. Они могу да дају добар правац истражним органима, али ако је инструмент у лошим рукама, ако се постављају погрешна питања, добијају се погрешне реакције. Људске судбине не смеју да се ломе преко колена - каже Крстић.

Прича нам и да је најдуже полиграфски испитивао 18 сати:

- Не знам како сам издржао. Убица само једном призна извршење злочина, или никад. Колико сам научио из књига и од мојих ментора, толико сам научио и од преступника.

Никада, каже, није прочитао криминалистички роман, а доживео је да генерације студената и други уче из његових књига. Оне се налазе и у Пентагону. Када је 1978. објавио књигу "Заблуде и истина о детектору лажи" цео тираж је плануо.

- Ту књигу су највише куповали извршиоци кривичних дела. Полиција ју је често налазила током претреса. Једном ме је позвао тадашњи министар: "Опет су је нашли. Твоје књиге читају ови". Саслушао сам га, а потом упитао зашто је његови људи не читају.

Истраживао је Крстић везе између криминалитета и сујеверја, јер је током истраживања наилазио на кресте од петла, змијске главе, ивер од бадњака. О њему су, чак, и швајцарске новине писале као о "доктору који познаје враџбине".

Не сећа се Крстић да ли је са Софијом Лорен попио кафу или чај, али повод за сусрет био је немио догађај:

- Упознао сам је јер су је Срби покрали. Хтела је да купи апартман на Светом Стефану и отишла је да га погледа. Желела је да види какав је положај апартмана из мора. Оставила је несесер са накитом у купатилу и заборавила да затвори прозор...

Тито и Софија Лорен / Фото: Стеван Крагујевић

Нема превозног средства које Крстић није користио. Када га позову, знао је да треба да спакује гардеробу за недељу дана и крене. Тако су га једном "покупили" да оде на Брионе.

- Када сам стигао, Тито је седео у платненој фотељи - прича нам. - Генерал из његовог обезбеђења ми је рекао да морају да га одведу на Блед, јер не знају да ли ће неко извршити атентат на Тита.

Садама Хусеина није упознао, али има његову осмоугаону златну значку са потписом и ликом.

- Радио сам на случају када је покушан атентат на њиховог амбасадора. У то време, Иран и Ирак су били у рату - каже Крстић. - Решио сам случај, али не путем полиграфа, већ захваљујући томе што познајем обичаје и вере других народа.Поносим се чињеницом да сам добио значку од Садама, иако је никад нисам искористио. Могао сам да одем у Ирак и са том значком да трошим неограничено ирачке динаре, али никад нисам отишао тамо.

Фото: Профимедиа/Википедија

Крстић је био службено код Муамера ел Гадафија:

- Десио се инцидент који није обнародован. Гадафи га није открио, па нећу ни ја. Био је невероватан човек. Много је волео Србе. Имао је пуно деце и многима је дао српска имена.

Било је случајева када је Крстић морао да потпише да ће својим животом и телом чувати тајност.

- Неке ствари не смем рећи до краја живота, по цену живота - каже он. - Све у свему, видео сам и добро и лоше, али никада нисам престао да верујем у људе.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације