ЖИВОТОМ ПОБЕДИЛА "ОЛУЈУ": Валентина Берић се после избеглиштва вратила у Ђеврске код Книна, а све муке и недаће сабрала у књизи

СВЕ муке и надаће у досадашњем животу, ретко протканом лепим успоменама, Валентина Берић (40), из Ђеврсака код Книна, сабрала је у првој објављеној књизи "И тишине говоре". На нешто мање од 150 страна "првенца", каже - стало је све: од срећног и безбрижног детињства, преко избегличке колоне на трактору, августа 1995. у злогласној "Олуји", када је са мајком, три сестре и баком морала да бежи, живота и школовања у Србији, до повратка у родни крај, где је рођена и где су јој корени дубоко усађени. И где ће, вели, и остати.

ЂЕВРСКЕ, Фото: И. Маринковић

Љубав према писању, Валетина, са дипломом инжењера пољопривреде у сточарству, стеченом на Пољопривредном факултету у Земуну, у срцу и души носи још одмалена. У школским данима у Ђеврскама, почела је да пише поезију и прозу. Своје, и доживаље њој блиских људи, где, како вели, осећа и себе, претаче у писање, а речи попут бујица саме навиру.

- Откако знам за себе, пишем - прича за "Новости", Валентина. - Од петог разреда осмолетке пишем прозу. Даје ми више слободе, а мисли, размишљања и све што никоме нисам могла рећи, и данас стављам на папир.

Фото: Приватна архива

Пут до прве објављене књиге, за Валентину је био трновит. Њене приче из дубине душе, наилазиле су на много негодовања и одбијања, називали су је превише архаичном за савремени живот, затварали врата и одбијали њен улазак у писани свет. Иако помало обесхрабрена, упорно је наставила даље, борила се да оствари снове и жеље.

- На инсистирање старије сестре Гордане, послала сам текстове Књижевној радионици "Кордун" и Илија Шаула, главни и одговорни уредник, прихватио је да их објављује - захвална је Валентина на пруженој шанси. - Настојала сам да у њима овековечим многе истине, да од заборава отргнем неправду и бол нанесене мом народу и мени.

И поред много неуспеха у животу, проблема да нађе посао у струци у Србији и родном крају, Валентину није поколебало да се врати на родно огњиште, и живот проводи без вршњака. Смело иде даље и напред, верујући да ће јој се права врата отворити, да ради оно што воли и буде оно што јесте. Из љубави и пијетета према мајци, наставила је да гаји њене овце, дружи се са верним пријатељима, псом и мачком.

Фото: Приватна архива

- У ових мојих 40 година, много је тога стало, више тешког, али никада нисам одустајала - казује нам наша саговорница. - Почетком 2013, после димпломирања на факултету вратила сам се због родитеља, сада покојних, оца Симе и мајке Ђуке, које је срце вукло да се врате у завичај. Успели су да некако живот почну изнова, обнове спаљену кућу, гаје овце. И овај свој првенац посвећујем њима, мојим уснулим родитељима, мојим звездама на небу, што ми осветљавају пут да ми корак буде исправан на непредвидивој стази. И мојим трима хероинама, вољеним сестрама Гордани, Далиборки и Николини.

Књигу је посветила и свом народу, који је, како приповеда, изгубио све и морао да крене из почетка.

Валентинина велика жеља је и да објави роман, који је у припреми. И он ће, као и првенац "И тишине говоре" бити на ијекавици, које се не одриче, јер на тај начин жели да сачува језик и дијалект свога краја.

- Главни актер је жена и њени доживљаји - октрива нам наша саговорница. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације