У ХАТУШИ, ПРЕСТОНИЦИ ПРВОГ ЦАРСТВА У ЉУДСКОЈ ИСТОРИЈИ: Човечанству проследили митове, законе и божанства

ЈАТО донедавно љутитих гусака, корумпираних и орасположених комадићима топле анадолијске погаче допратило ме је до капије једног од најзначајнијих споменика баштине човечанства под заштитом Унеска, остатака Хатуше, престонице првог царства у људској историји. Њега су створили Хетити, први индоевропски народ који је у Малу Азију стигао са Балкана, како сматра већина научника.

Фото: Борис Субашић

Платио сам улазницу бркатом чувару и ушао у престоницу чудне империје која није уништила старије високе анадолске цивилизације које је овде затекла већ је асимиловала њихова велика технолошка знања, језике, писма, уметност, чак и богове. Због тога је хетитска држава, која се у доба највеће моћи протезала од Библоса у Либану до мореуза Дарданели у Турској, називана "земљом хиљаду богова".

Фото: Борис Субашић

Хатуша је била њена високоурбанизована престоница са поплочаним улицама, палатама и огромним храмовима, плански изграђеним стамбеним четвртима, силосима за житарице и великим цистернама. Њени остаци простиру се по каскадама падине планинског врха али и на неколико огромних стена. На њиховим заравњеним врховима оних већих налазиле су се резиденцијалне четврти, а на мањима су подизани храмови бројним боговима, на чијем су челу стајали бог грома и богиња сунца.

Фото: Борис Субашић

На брду Јазилкаја удаљеном око три километра од Хатуше налазило се главно светилиште, а срце те мистичне светиње није било у остацима огромног комплекса чији се темељи и данас виде. Обреди су се обављали у срцу планина, у кањончићима иза храма на чијим су зидовима сачувани рељефи божанстава и великих владара који су постали богови. Хетитски богови су имали тројну природу: људску, животињску и - планинску. Тако је бог грома представљан и као брадати ратник са снопом муња у рукама и као бик и као планински венац Таурус чије име у преводу значи бик. Када су Хетити склапали уговоре као сведоке су наводили анадолијске планине чему су приступали крајње озбиљно, јер се знало да ће онога ко прекрши уговор планинско божанство згњечити као бубу.

Фото: Борис Субашић

То ни данас не изгледа невероватно док се лута рушевинама Хатуше где у темељима једном од храмова 4.000 година стоји громада отесаног бледозеленог полудрагог камена у облику коцке странице око једног метра, на коју миленијумима посетиоци полажу руке замишљајући жеље. Тако је било и 1830-их када је османско царство по први пут дозволило долазак западним научницима. Они су били запањени рушевинама тајанственог града, коме нису знали име, ни ко га је градио, ни када је престао живот у њему.

Фото:Борис Субашић

Француски и немачки археолози су у следећим деценијама из рушевина ископавали настарије сфинге и грифоне икада виђене, рељефе божанстава који су изгледали као представе анђела у монотеистичким религијама које ће настати хиљаду и по година касније, церемонијалне крстове коришћене у верским обредима два миленијума пре хришћанства, савршено обрађене бронзане предмете и најстарије гвоздено оружје света.

Фото: Борис Субашић

Археолози су откопавали спољне троструке зидине дебеле око три метра које су биле високе десетак метара, али и једноструке бедеме који су делили унутрашњост града на четврти, откривали су градске капије које су красиле прелепе скулптуре и хијероглифски натписи. Све то није давало одговор ко је створио тај мегалополис, док 1890-их није откривен архив са више десетина хиљада докумената записаних на глиненим плочицама клинастим писмом. Тада је пронађен и прочитан први мировни уговор на свету, који су потписали хетистски владар и египатски фараон Рамзес Други, после пропасти његовог покушаја да са највећом вокјском до тада виђеном покори суседну државу у легендарној бици код Кадеша.

Фото: Борис Субашић

Научници су са запрепашћењем открили да је држава Хетита у ствари била најмоћнија сила средином другог миленијума пре нове ере, да је сломила и освојила и легендарни Вавилон, да се простирала по целој Малој Азији и делу Месопотамије и Блиског истока, да је живот у том верски и национално врло толератном царству био прецизно регулисан законима. Све је то откривено из дела плочица писних тада већ растумаченим асирским писмом и језиком, али већина докумената били су забележени асирским клиновима, али на непозантом језику. Када је чешки теолог и филолог Бежик Хрозни 1915. успео да их дешифрује, плочице су откриле да су то најстарији записи на индоевропским језицима, ок којих су три била у у службеној употреби у хетитском царству. Поред клинастог писма за бележење су коришћени и аутентични хијероглифи.

Фото: Борис Субашић

Ишчитавањем плочица из Хатуше откривено је да та библиотека садржи преписе свих законика и књижевности претходних високих култура истока, које су посвећени Хетити желели да сачувају.

Тако се у историју на велика врата вратио народ који се тек спорадично помиње у јеврејској светој књизи Тори, односно хришћанском Старом завету, као мало племе које је живело у Ханану пре доласка племена Израела. Библиотека Хатуше је открила ревизију историје која је прихватана као сушта истина у вековима у којима су јеврејска, хришћанска и исламска Света књига сматране аутентичним документарним историјским записима.

Показало се да су то само интепретације културног наслеђа Хетита који су дотадашњу баштину човечанства проследили свим следећом цивилизацијама, које су их уграђивале у сопствене националне и религијске митове, присвајајући их и кривотворећи.

Фото: Борис Субашић

Јер, на таблицама из Хатуше прочитани су закони "уграђени" вековима касније у Тору и Стари завет, била је ту и прича о сукобу око хетитског вазалног краљевства на Дарданелима, коју је Хомер у свом епу назвао Тројански рат и сместио је у много позније хеленско доба. У истој причи граду је помагао бог одбране Апулунаш, кога су стари Грци вероватно касније преузели као Аполона, сматрао је лингвиста Хрозни, додајући и претпоставку да је назив хебрејског бога Јахвеа у ствари потекао од Јајаса, хетитског божанства ходочасника. Главни бог њиховог пантеона Тешуба, био је громовник какве су поштовали сви индоевропљани, од северњачког Одина, преко словенског Перуна до хеленског Зевса. Био је ту и бог вегетације Телепина који умирао и васкрсавао сваке године, налик вавилонском Тамузу или египатском Озирису, а хетитски бог ватре Агниш је био исти као Агни, ведско божанство ватре и пошиљалац жртава боговима.

Фото:Борис Субашић

Фото: Борис Субашић

ДОЛАЗАК ЈЕ ПРАВА АВАНТУРА

ПОСЕТА Хатуши, споменику са самог врха Унескове листе заштићене баштине човечанства у анадолијском делу Богазкале је права авантура. За почетак, из центра турске престонице Анкаре је потребно метроом доћи до троспратне зграде главне аутобуске станице са више од 150 перона, купити карту уз обавезно показивање и преписивање пасоша и затим се укрцати се у аутобус за град Сунгурлу, на 30 километара од археолошког локалитета. Када се стигне до њега треба пронаћи такси јер другог превоза нема и цењкати се до бесвести и одмах договорити и повратну вожњу. Мора се увек рачунати и на непредвидиве догађаје, као што је било хапшење градоначелника Истанбула, онога јутра када смо ми кренули у Хатушу. Због тога је превентивно, због могућих протеста, у Анкари са шест милиона становника био без најаве искључен и затворен метро поред чијих улаза су се искусно окупили таксисти чекајући муштерије.

Фото: Борис Субашић

ХАНОВИ НЕФОРМАЛНЕ СТАНИЦЕ

ЗА путовање у Хатушу пожељно је и пратити позицију аутобуса којим путујете путем џи-пи-ес апликације, јер возач и кондуктер често уместо аутобуске станице изаберу неки друмски хан, који служи и као неформална станица, али вам не кажу где сте. Ми нисмо то знали па смо у Сунгурлуу хладнокрвно искрцани крај бензинске станице на крају града. Срећом, љубазно особље са којим смо се споразумели помоћу гугл преводиоца сажалило се и организовало нам такси до Богазкалеа по разумној, а не туристичкој цени која износи шездесет и више евра. На путу до Хатуше схватили смо зашто није паметно стопирати на путу где су су нас зауставиле и легитимисале две полицијске и једна жандармеријска контрола.

Фото: Борис Субашић

РАДУЈУ СЕ ПОСЕТИОЦИМА

МУЗЕЈ Хатуше у Богазкалеу је мали, прелеп и пребогат и има најљубазнијег продавца карата-чувара, који се искрено радује посетиоцима, којих очигледно нема много. До самог локалитета мора се проћи кроз село главном улицом која води навише крај неколико затворених радњица до централног трга у чијем средишту се налази споменик Хетитима. Око трга су распоређени затворени хотел, две бакалнице и једна пекара, из којих су сви запослени изашли да виде туристе. То је место где се треба снабдети водом, купити врућу мирисну погачу и кајмак, јер обилазак Хатуше траје сатима.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације