"МАШИ РУКАМА АКО ХОЋЕШ ДА СЕ ВОЗИШ": Репортер "Новости" у Анадолији, у упознавању Турске, земље контраста (ФОТО)

ПУТОВАЊЕ по Анадолији и иначе подразумева да вам пасош увек буде при руци због полицијских контрола, које су учестале после хапшења лидера опозиције Имамоглуа због чега се покренуо талас демонстрација широм Турске.

фото: Борис Субашић

Када жандарм заустави међуградски аутобус и уђе у њега, галамећи као наредник Легије странаца, није потребан преводилац.

Чим странац види да домаћи путници копају по џеповима и ужурбано ваде личне карте, он треба одмах да подигне отворен пасош, који жандарми најчешће овлаш прегледају и пожеле му срећан пут, а затим наставе да галаме и фотографишу документе сународника.

Странци који Малу Азију упознају самостално изазивају велику љубопитљивост, јер већина туриста користи услуге агенција које их за велики новац воде на удобне туре, на којима не могу да се упознају са стварношћу велике земље у којој су гости.

Турска је земља контраста у којој праволинијски пут није увек и најкраћи, што је врло очигледно у Анкари, граду са шест милиона становника, у којем странац врло брзо диже руке од покушаја да схвати како функционише јавни саобраћај.

фото: Борис Субашић

Наравно да постоји огроман број градских аутобуских линија и станица, али оне су једва приметне и на њиховом стакленом зиду пише само број стајалишта. То је користан податак ако помоћу онлајн мапа успете да пронађете жељену станицу, а затим уз помоћ одговарајуће апликације установите који аутобуси ту стају. Чак ни тада нема опуштања: аутобус ће стати само ако му сигнализирате махањем.

фото: Борис Субашић

Не треба очекивати много од помоћи Анкарана, ретко који зна неки страни језик, па је препоручљиво да користите помоћ преводиоца на свом телефону. По граду возе и приватни минибуси, чији возачи када виде странца са великим ранцем, често стају насред улице и отварају врата позивајући га да уђе. Ако странац не зна куда возило иде и одговори да не разуме турски, они се насмеше и почну да дозивају још гласније, јер ваљда мисле да је несрећни туриста наглув.

фото: Борис Субашић

Зато је препоручљиво инсталирати и градску апликацију за такси у коју уписујете дестинацију, а она вам на карти показује путању, распон цена и број возила у близини. Било је западњака који су покушали да реше проблем превоза изнајмљивањем рентакара, али сви су на путничким форумима оставили поруку да то стресно искуство које никоме не би препоручили. У Анкари немате времена да гледате у навигацију јер сви возе брзо, престројавају се рискантно и неочекивано, а нико се при томе не нервира и не труби.

фото: Борис Субашић

Дужина градских аутобуских линија је невероватна, јер је територија турске престонице огромна. Аутобус којим смо стигли у Чајирхан, у коме се налази локалитет са остацима средњовековног града Гордосербона, од почетне до последње станице преваљује 160 километара! Срећом, кренули смо у ово насеље у недељу, када је било мало људи који су махали на станицама, па смо брзо прошли критичних педесетак километара вожње кроз градске блокове који ничу као печурке по пустопољинама анадолијске степе. Аутобус је затим наставио брзином од 90 сат горе-доле по бреговима док су се око пута смењивали фантастични пејзажи разнобојних планина од наталоженог вулканског песка.

фото: Борис Субашић

Чајирхан, месташце у коме живе рудари и радници овдашње електричне централе, било је пусто када смо стигли првим јутарњим аутобусом. Једина будна људска бића били су таксиста Атаман и ресторатер Ахмет на чијем је локалу у згради аутобуске станице стајала велика реклама за чај из Ризеа.

фото: Борис Субашић

Када смо му рекли да смо посетили ту планинску црноморску област на граници са Грузијом где живи поносни народ Лаза, наш углед је веома скочио у његовим очима, а цена таксија је драстично опала. Јер, становништво Чајирхана, укључујући и њега, колонизовано је из планинског региона некадашњег Лазистана познатог по чају и људима бунтовне нарави. Ахмет је 25 година радио као поморац и добро говори енглески па је с пажњом слушао нашу причу о Србима које су ромејски цареви колонизовали у област Городоса, данашњег Чајирхана и околине, у 7. веку. Задужио је Атамана да нас одведе до археолошког локалитета удаљеног око пет километара од вароши.

фото: Борис Субашић

Љубопитљиви таксиста је знао само за овдашње римске гробове који су били извор додатне зараде за "колекционаре" старина и изненадио се видевши недавно откривене рушевине огромне цркве из средњег века. Уз помоћ "Гугл" преводиоца нам је рекао да га позовемо када будемо желели да се вратимо у град и отишао да реферише Ахмету о странцу који се одушевљава рушевинама. Прича о Србистанцу се проширила па нам је по повратку на станицу пришао и гојазни мушкарац с чупавом коврџавом косом и брадом, уз кога је ишла његова мршава супруга с цигаретом у углу усана.

- Ја сам Курд и не говорим добро енглески, али имам жену која је наставница енглеског - представио се Рахман.

Његова супруга наставила је да преводи његова подсмешљива питања: "Ти из чак Србистана дошао да видиш рушевине? Да ли си добро? Можда си био превише на сунцу?"

- Наравно, овде су од 7. до 9. века живели људи из Србистана. Част ми је да упознам човека из народа великог Саладина. Арапи су говорили да никада не би победили крсташе да није било Саладина и његових Курда - искористио сам формулу коју сам већ раније испробао у комуникацији са Курдима, народом без државе веома поносним на свог војсковођу.

Жена му је превела и буцко ме је запрепашћено погледао. Подигао руке ка небу изговарајући "Саллах-ал-дин" а затим почео нешто брзо да прича супрузи показујући на младу буцкасту црноку у њиховом друштву, која је поцрвенела и збунила се.

- Мој муж је веома срећан што знаш за Саладина. Каже да си брат из Србистана и позива те да будеш гост код наше пријатељице која је наставница француског и веома добро кува. Узгред, остали смо без цигарета, па ћемо узети твоје - с веселим сјајем у оку је превела наставница енглеског, док је њен муж муњевито узео моју паклицу и великодушно из ње послужио присутне. Убеђивали су ме да кренем у госте код њихове пријатељице, а када сам учтиво одбио рекавши да је то непристојно, почели су да се распитују у ком сам хостелу у Анкари смештен јер би желели да ме заједно посете. Срећом, убрзо је наишао њихов долмуш и спасао ме даљег проводаџисања.

фото: Борис Субашић

Сличним препуним минибусом са источњачком шустиклом на инструмент табли, предвече сам кренуо ка Анкари. Шофер који је возио као на релију у једном тренутку је закочио и као уваженом странцу ми објаснио "фајв минитс сигарет", док овдашњим путницима није ни требало објашњење, већина их је муњевито изашла и задимила у земљи у којој су дуван, ђеврек и чај нешто што се подразумева у свакодневном животу.

фото: Борис Субашић

Љубазни возач нас је искрцао у близини удаљене станице анкарског метроа и задужио једног од сапутника да нам објасни како да стигнемо до центра града, што би нам тешко успело без његове свесрдне помоћи. Али срећа што смо најзад открили сигуран начин јавног превоза трајала је само дан. Оног јутра када смо намеравали да подземном железницом стигнемо до главне аутобуске станице Ашти у згради на три спрата и са више од 150 перона, наишли смо на затворен улаз метро станице. Није било никакве информације о чему је реч, само је таксиста који је чекао крај улаза кратко објаснио: "Метро - јок!"

Foto: Jutjub/Printskrin

По разумној цени нас је одвезао до аутобуске станице на чијим су улазима скенери за пртљаг и путнике као на аеродрому, а тог дана полицајци су врло помно контролисали путнике. Карту смо купили на шалтеру једног од превозника, који са пултова гласно нуде своју робу - путовања, као дућанџије. Карта се не може купити без пасоша из кога превозник преписује све податке и тражи вам број мобилног телефона. У Турској се у сваком тренутку зна ко и куда иде.

Foto: Jutjub/Printskrin

По зими се брзо схвата зашто су древни Кападочани укопавали своје насеобине у брда од меког вулканског камена: пећински хостел био је топао уз минимално грејање. Гостију готово да није било, осим неколицине младих Турака који су на лаптопу пратили пренос неких демонстрација. У углу екрана стајао је натпис "Анкара уживо" а испод њега су се смењивали драматични призори: на температури од три испод нуле млазеви водених топова шибали су демонстранте који би се болно савијали када би их погодили гумени меци, али они нису одустајали, полицајце у опреми за разбијање демонстрација су засипали камењем и деловима металних ограда, а повремено су улазили у окршаје прса у прса, са повређенима на обе стране. Младићи су ми разјаснили да је метро у Анкари тог јутра био затворен јер су у исто време у Истанбулу хапсили шефа опозиције Имамоглуа.

Фото Танјуг/АП/Francisco Seco

- Желели су да спрече протесте, али само су их подстакли. Народ је огорчен. Ја дам дипломирао међународне политичке односе и туризмологију и 25 пута сам узалудно конкурисао за државну службу. Ако ниси у странци, нема шансе да добијеш посао. Зато долазим у Кападокију да радим као туристички водич, рецепционер, собар, било шта. Живео сам у иностранству, али после великог земљотреса сам се вратио де помогнем породици. Потрошио сам сву уштеђевину на рођаке који су остали обогаљени без крова на главом, јер од државе нису добили готово ништа.

Његову причу је потврдио и младић из Адане града - мученика разореног у катстрофалном земљотресу пре две године.

- Уништено нам је све, а најтеже нам је било када смо у рушевинама слушали вести како је наша влада држава дала неколико милијарди евра Арнавутлуку, ви то зовете Албанија, за туризам. Они су у Арнавутлуку градили хотеле да на њима зарађују, а ми смо остављени да умиремо - тихо је испричао мршави двадесетогодишњак.

фото: Борис Субашић

Надмудривање око пртљажника

У ВРЕВИ на перонима међуградске станице у Анкари могу се видети надреалне сцене. На пример, како путник убеђује возача да његов мотоцикл може да стане у огромни пртљажник аутобуса. Возач је одречно вртео главом и очигледно тврдио пазар, а типично источњачки око мотоциклисте и њега се окупила гомила доконих саветодаваца који су адвокатисали за једну или другу страну. Гунгула је потрајала док одговарајући бакшиш није решио проблем. Али тек што је двоточкаш угуран у пртљажник појавио се музичар са неком источњачком мандолином чији је врат био дуг бар метар и по и почела је нова рунда преговора.

фото: Борис Субашић

Крваво раде да задрже посао

- СВИ мегалoмaнски пројекти су лаж, народ уништава корупција и инфлација. Масе људи губе посао, а они који успеју да га задрже раде по 14 сати дневно. Не занима ме неоосманизам моје владе, желим Турску којој је замислио Ататурк, слободну, демократску и секуларну. Хоћу да живим нормално - истиче један младић.

фото: Борис Субашић

Температурни шокови

ВРЕМЕ се током вожње, што је уобичајено на анадолској висоравни на око 1.000 метара надморске висине, драматично променило. Претходног дана смо се знојили на двадесет степени, а у Кападокију смо стигли после четири сата вожње кроз мећаву.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације