И ХРАНЕ НЕКАД ЗАФАЛИ, АЛИ МИ СМО НАВИКЛИ: Породица Гајић из Горњег Рибника у Републици Српској, њих деветоро, живи у нехуманим условима
МАРКО има само пет година, али већ зна да се неке жеље не изговарају.

Срби за Србе
Зато је, када су га хумани људи који желе да им помогну, упитали шта би највише волео да има, отворио свеску и без речи показао кућу коју је нацртао. Није пожелео играчку, није пожелео бицикл, већ дом у коме кров не прокишњава, а зидови нису натопљени влагом. Пожелео је кревет у коме не мора да дели јастук са браћом и родитељима, прозоре кроз које не улази зима.
Марко живи у Горњем Рибнику, у Републици Српској. Са мамом, татом и шесторо браће и сестара. Њих деветоро у две собе. Кућа коју користе није њихова.
- Немамо, нажалост, ништа своје - каже Марков отац Ђуро Гајић, који је као борац, како каже, здравље дао за Републику Српску. - Ову кућу смо добили да користимо, али две-три собице нису условне. Ветар дува на све стране, струје често нестаје и велика је влага. Тесно нам је.
Бори се Ђуро и са боловима. Он и супруга Биљана, обоје, бију битке за своје здравље и са сиромаштвом. Живе од социјалне помоћи, скромног борачког додатка од 114 конвертибилних марака, повремених дневница од наднице и нешто мало животиња.

Срби за Србе
У кући је чак седморо деце: Марија (23), Милена (22), Јелена (20), Стојана (16), Недељко (14), Дејан (7) и најмлађи Марко. Девојке, њих четири, спавају у једном кревету, а остали се некако сместе у дневној соби.
- Ђуро би радио, али неће нико да га пријави. Ја не могу - каже мајка Биљана. - Понекад не могу да устанем због болова, а имам и психичких проблема. Живци су ми попустили. Старије ћерке раде кад има посла, да би млађи имали шта да једу. Оне се и брину о домаћинству. Оне све нас издржавају.
И поред свега, у породици Гајић нема свађе, нема несугласица. И свако дете зна кад је време за учење, за игру, а кад да се ћути. У тој тишини Марко је рекао највише. Једним цртежом волонтерима Хуманитарне организације "Срби за Србе".

Срби за Србе
- Осим кревета, нас четири делимо само један ормар - сузних очију прича најстарија Марија која је због тешког здравственог стања родитеља постала стуб домаћинства. - Услови нису идеални, али се трудимо да живимо нормално колико можемо. Често кречимо, али не вреди. Због велике влаге чак нам и одећа пропада. Најтеже је зими када се због хладноће покривамо са много ћебади.
У кући нема много ствари. Намештај је стар, али чист. На полицама у кухињи: брашно, уље, мало шећера... Соба у којој девојке спавају прелепљена је постерима и нацртаним заставама.
- Заставе смо цртале кад смо биле мале, тако смо училе имена држава и главне градове - каже Марија. - Постере сам купила од прве плате да сакријем влажне зидове. Буде дана кад зафали и хране, али ми смо навикли... Ја сам поново без посла, у Рибнику не могу да га нађем, а родитеље, браћу и сестре не смем да оставим. Препуштени смо једни другима, ни пријатеље немамо. Људи не воле сиротињу и нико не жели са нама да се дружи.

Срби за Србе
Осим ње и сестара, вредан је и четрнаестогодишњи Недељко који од своје 10. године цепа дрва.
- Учимо их да се боре - помало утучено говори отац Ђуро док гледа у под. - Надамо се бољем, али бојим се да неће бити тако. Ми се не стидимо ничега. Није срамота бити сиромашан. Срамота је окренути главу. Захвални смо сваком човеку који нас се сети.

ЏЕЈ ДИ ВЕНС УДАРИО НА ЗЕЛЕНСКОГ: То што он ради је апсурдно
У ИНТЕРВЈУУ за интернет портал УнХерд , амерички потпредседник Џеј Ди Венс назвао је нападе украјинског председника Володимира Зеленског на САД „непродуктивном реториком“ и „апсурдним“.
15. 04. 2025. у 10:27

МАКРОН ПОСЛЕ РУСКОГ НАПАДА: Хитно нам је потребан мир
РУСКИ ракетни напад на град Суми на северу Украјине наглашава хитну потребу за наметањем примирја Русији, изјавио је данас председник Француске Емануел Макрон.
13. 04. 2025. у 15:34

"СИНА СМО САХРАНИЛИ У НИКШИЋУ" Жељко Самарџић о највећој животној трагедији: "То је била туга за све нас"
ПЕВАЧ проговорио о болној теми.
15. 04. 2025. у 10:18
Коментари (0)