КОМАНДАНТ КОЈИ ЈЕ ИЗАБРАО НЕБО: „Новости“ са породицом Миленка Павловића, пилота који је 1999. Погинуо у окршају са НАТО агресорима

ВРЕМЕ као да је стало 4. маја 1999. године у стану породице Павловић у Гандијевој улици у Београду.

Фото: Архива Новости

На зидовима - осмех пилота Миленка. Урамљен на фотографијама, урезан у дрвету, насликан бојама. На полицама одликовања, поштанске марке са његовим ликом. Све су то успомене на човека који је тог дана ушао у вечност, команданта 204. ловачко-авијацијског пука, који је на своју последњу мисију током НАТО бомбардовања узлетео добровољно, да би заменио млађег колегу. Данас, 26 година касније, његова породица, супруга Славица и синови Немања и Срђан, ексклузивно за "Новости", говоре о његовим последњим данима, о томе колико је храбар, частан и добар човек био Миленко, који је имао само 40 година када је отишао на последњи лет наше војске током НАТО агресије. Знао је да се неће вратити.

Фото Н. Скендерија

- Тата нам је све дозвољавао и никада није дизао глас на нас. Био је благ, трпељив. И када смо правили несташлуке, прекоревао нас је са осмехом. Васпитавао нас је примером, а не речима. Увек се изненадим кад чујем да је био строг, да је тражио дисциплину, помислим да не говоре о нашем оцу. Мама је била војно лице у нашој породици - говори за наш лист Срђан, тада петнаестогодишњак.

Немања, који је имао само девет година када је остао без оца, памти га као смиреног, разумног и попустљивог:

- Никада нас није грдио, дозвољавао нам је да радимо шта хоћемо. Домаћи је могао да се ради сутра, математика да се вежба прекосутра. Према мени је био најпопустљивији јер сам био најмлађи.

Фото Н. Скендерија

Командант Павловић погинуо је бранећи небо над Ваљевом, над Осечином, над родним селом Горње Црниљево. Тог дана он није требало да буде у авиону, али сведоци кажу да је инсистирао да полети уместо млађег колеге. Памте и речи: "Мајку вам дечју, нећете ви да гинете, ја ћу!" Извукао је младића из кокпита, сео у "миг-29" са неисправним радаром и кренуо пут родног краја. Његов лет трајао је свега дванаест минута. Када су га из оперативног центра упитали да ли види непријатељске авионе, одговорио је: "Видим их... али виде и они мене!" Наступила је тишина. Последње речи хероја пре него што је нестао са радара биле су: "Имају ме!" Делови погођеног авиона пали су у Бујачић, предграђе Ваљева.

- Тата није требало да лети. Ово је јединствен случај у свету. Команданти немају ту обавезу, они су негде у позадини, праве стратегију. Тата је један од двојице команданата ловачког пука у историји ваздухопловства који је страдао на борбеном задатку - каже нам поносно Немања.

Миленкова супруга Славица верује да је одлуку да полети донео са јасном намером да заустави бесмислено страдање. После тог дана ниједан наш авион није узлетео:

- Он је био командант. Он је одлучивао. Његова је одлука била да полети. Нема другог објашњења. Био је свестан шта може да му се догоди. Бомбардовано је Ваљево, а ми смо из тог краја. Желео је да заштити млађег колегу. Мислим да је њему био циљ да се заустави лудило. Није имало сврхе полетати, јер су обарали све наше авионе.

На питање да ли је тог кобног дана осетила да ће се нешто страшно догодити, Славица одговара:

- Сви дани од почетка бомбардовања били су тешки за нас. Свако јутро сам очекивала да чујем шта се током ноћи догодило. Ми нисмо имали везу са Миленком преко ноћи. Чекала сам да се јави, само да чујем да је добро. Отишао је седам дана пре почетка бомбардовања и није долазио кући. За све време бомбардовања, свратио је кући само два пута - први пут кад је погођена топлана и када је погинула мала Милица Ракић, а последњи пут два дана пре погибије.

Фото Приватна архива

Последњег сусрета, 2. маја 1999. сећају се и Срђан и Немања:

- Дошао је ујутру и остао цео дан. Био је другачији, као да је покушавао да нам прикаже да је све у реду и да немамо разлога за бригу и страх. Био је необично смирен.

Немања додаје да је све деловало као обичан породичан дан:

- Ручали смо, разговарали. Када је пошао, нико од нас није ни слутио да га више нећемо видети.

На питање шта су им званично у војсци рекли после трагедије, Славица одговара:

- Ништа нам нису рекли, осим да је полетео уместо млађег колеге. Својом вољом.

Иако је прошло више од четврт века, у породици Павловић ране као да су свеже.

- Када се четврти мај приближи, моје мисли одлазе у једном правцу: шта би било да је било другачије - каже Славица. - Ипак, више од свега плашимо се да га људи не забораве. Да се не изгуби сећање на њега. Надамо се да се то неће догодити. Да ће увек бити неко ко ће поставити питање - ко је био и шта је урадио тај човек по коме је назван војни аеродром у Батајници. Важно је да се сећамо свих наших хероја који су крајем деведесетих бранили нашу земљу.

Фото Приватна архива

Срђан додаје да се емоције појачавају како се приближи 4. мај:

- Бол не пролази, али ових дана је све интензивније. Тај догађај, огроман шок, стрес, туга... То се не заборавља. Морамо да живимо с тим.

Немања је дуго тренирао фудбал. Почео је у Партизану, а касније је две године играо за једног словачког прволигаша.

- Велика је одговорност одрастати са сазнањем да си син српског хероја. Велики је благослов имати оца који се као пилот, командант супротставио нечему тако накарадном као што је НАТО. Док сам стицао разна знања и искуства у животу, нисам заборављао ко сам и шта сам, какве обавезе носим с обзиром на то да сам син једног од највећих хероја новије српске историје. То је у мени. То ме је водило кроз живот. Милиони се роде а да немају таквог оца. Докле год се прави компромис за проливену српску крв - нема Србије. Докле год се прави компромис око мајки палих синова - нема наше земље. Колико год година да прође, морамо да се сећамо.

Фото Приватна архива

Немања је дипломирани економиста, Срђан инжењер, а њихова мајка програмер. Срђан има сина Војина (8) и ћерку Машу (12).

- Причамо деци ко им је био деда, шта је радио и за шта се залагао и да не смеју никад то да забораве - каже Срђан. - Војин често плаче кад се сети деде, жао му је што га није упознао. Каже: "Ја бих волео само једном да га видим." То је радила и Маша док је била млађа.

Славица и Миленко познавали су се од детињства:

- Миленко је одувек је био миран, повучен, сталожен. Био је три године старији од мене и почели смо интензивно да се дружимо када сам завршила осми разред, а он трећу годину Ваздухопловне гимназије у Мостару. Касније је то дружење прерасло у озбиљну везу која је крунисана браком. Док смо били ђаци, писали смо једно другом писма. На крају једног зимског распуста, ја сам већ била на првој години Машинског факутета, а он у Подгорици, путовали смо заједно до Ваљева. Он је ишао даље, на воз, а ја сам остала. Носила сам радове из техничког цртања - све смотано у једну ролну. Он је то ставио на своју путну торбу и причврстио каишем. И, наравно, понео је са собом. Када је стигао у Подгорицу и схватио шта се догодило, одмах је отишао у пошту и послао ми радове назад.

Павловићи нам причају још неке породичне анегдоте.

- Немања је научио таблицу множења на Копаонику, баш у зиму пре бомбардовања - каже Славица. - Миленко је користио сваки слободан тренутак да одведе децу негде, није се много обазирао да ли ће да изостану из школе. Код њега је све било мало "лабаво". Тако је решио у зиму пре бомбардовања да одведе децу на Копаоник на скијање. Мало сам се љутила, чинило ми се да је много да деца десет дана одсуствују из школе. На крају сам попустила, али кад су пошли рекла сам им да се не враћају ако Немања не научи таблицу множења.

Foto: Фото Приватна архива

POGLEDAJ GALERIJU

И Немања се добро сећа како је то изгледало:

- Спуштали смо се са Панчићевог врха а док смо се пели жичаром учили смо таблицу множења. Спојили смо лепо и корисно. Тата нас је водио на аеро-митинге, да гледамо авионе, али нам никад није рекао да треба да будемо пилоти.

Причају Павловићи како је у основној школи Миленко радио писмени задатак "Шта желим бити кад порастем". Он је написао да жели да буде пилот.

- Наставница српског Бранка Богосављевић га је са чуђењем погледала, онако у похабаној одећи и прслим папучама, насмејала се, а Миленко је наглас поновио и рекао је да жели да буде пилот. То је још више изазвало смех код наставнице и неке друге деце у разреду, али тата је касније остварио ту своју жељу - каже Немања.

Миленков лик бди над супругом и децом. На зиду су слике неколико уметника који су га овековечили.

- Једну слику је насликао Миленков колега Ђорђе Иванов, иначе "најбољи сликар међу пилотима и најбољи пилот међу сликарима". Од његових колега из Загреба добили смо изрезбарен лик мог супруга у дрвету, а иконописац Сања Миладиновић насликала га је са ореолом изнад главе - каже Славица.

Екипу "Новости" испраћа речима:

- Жив човек не може у земљу - мора да живи с болом.

Препоручујемо

Политика

0 1

"ДА УБИЦЕ НАШЕ ДЕЦЕ И МАЈКЕ СТИГНЕ ЗАСЛУЖЕНА КАЗНА": Пре 26 година од НАТО бомби страдали су Марија (14) и Никола (17) и њихова бака Смиљана

01. 05. 2025. у 16:22

Црна Гора

0 0

НЕЋЕМО ЋУТАТИ НА ПОМЕН СВОЈИХ МУЧЕНИКА: У Мурини код Плава обележено страдање грађана и деце у НАТО агресији (ФОТО)

30. 04. 2025. у 13:59

Друштво

0 3

ГОДИШЊИЦА АПОКАЛИПСЕ НА ЈУГУ СРБИЈЕ: "Тотална несрећа" или хладнокрвни масакр невиног народа

27. 04. 2025. у 20:51

Друштво

11 12

ЖИВОТ ЗА СРБИЈУ И САБОРЦЕ: На данашњи дан 1999. у херојском чину на караули Кошаре, погинуо млади војник Тибор Церна

27. 04. 2025. у 07:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације