ГДЕ ШАРА ЉУБИ НЕБО „Новости“ у Сушићу – Највишем српском селу на Шар планини (ФОТО)

ПОСТОЈИ једно место у Србији где планински врхови тако величанствено љубе небо. Морате се добро задубити док гледате, да бисте схватили где је граница – где престају врхови Шаре, а где су омеђена небеска пространства. Лако се човек изгуби у дубоком плаветнилу.

Фото: Д.Миловановић

И тачно ту негде испод, на овој линији земаљског и небеског, налази се једно српско село – најлепше место на свету – Сушиће. У овом највишем селу на Шар планини живе Срби, њих око 130. Некада их је било 170, али се број смањио јер за послом одлазе у централну Србију. Ови људи благословени су приликом да се свакога јутра буде уз поглед на нестварне обронке Шаре и ово мистично плаветнило на граници земље и неба, људи и Бога. Осим благослова местом где су рођени, нестварне природе која их окружује и што су на том месту које је „и бог заборавио“ Срби у Сушићу немају се много чиме похвалити. Од земаљских мука, нема која да их је заобишла.

Фото: Д.Миловановић

Сушиће смо посетили у зимским данима, када су обронци Шаре били још потпуно покривени снегом.

На улазу у село постоји продавница. То је оно једно место у селу где се сви окупљају – и продавница, и кафић, место за преговоре и договоре, како када устреба. На овом месту дочекали су нас добри домаћини – увек ће вас дочекати и испратити ракијом, отворити вам врата свог дома, поставити вас за свој сто. Провели су нас кроз своје село. Жале нам се на воду и пут. Водовод, како кажу, није обнављан од када је израђен, а пут је проблематичан, и најтеже је што се не чисти у зимским месецима када напада снег који их одсече од остатка света.

Фото: Д.Миловановић

Свратили смо до куће Александра Миленковића. Овај млади човек од нешто више од 30 година, већ има троје деце. Годинама је радио у Београду, али је одлучио да се врати у Сушиће; каже – овде си „свој на своме“. Сада се бави пољопривредом.

- Преживљавамо од месеца до месеца. Значило би нам да имамо трактор, пошто се бавимо малинама, и све радимо ручно – каже нам Александар. Додаје, највећи проблем овде је недостатак посла – млади људи одлазе јер немају где да раде. Он би волео да остане у свом селу.

Фото: Д.Миловановић

О проблему са недостатком посла за младе који даље повлачи њихов одлазак из села говори нам и Радован Станојковић, мештанин Сушића са тринаесторо деце и осамнаесторо унучади. Како каже, сву ову децу он и супруга извели су на пут и научили их пре свега да буду добри људи. А на том путу, није било лако.

- Тешко је. Спаја се крај са крајем. Фали све, од хране, до новца, кућа је мала за оволику породицу… Посла нема, деца немају где да раде. Живимо од социјалне помоћи од 30 хиљада. Некада, док сам још могао, радио сам по грађевини, по Македонији, Србији… Без борбе ништа – каже нам Радован.

Радованова деца имају од 7 до 33 година. На кућном прагу са њим је остао само један син, како нам каже, како би би био са мајком и оцем, пошто су се браћа и сестре расула по остатку Србије. Оженио се, има двоје деце, сада му је најважније да може да нађе посао, како би могао да издржава породицу и направи кућу.

Фото: Д.Миловановић

Станојковићи имају и болесну ћерку, одличног ученика шестог разреда, којој су сваког месеца потребни лекови. Да је тешко у Сушићу, у оволикој породици потврђује и госпођа Станојковић. Истиче да им је значила кућа у којој сада живе, а коју су добили од Владе Србије. Каже – да би се опстало, и кроз ратне године и кроз недаће после тога мора се бити храбар, а у кући мора да постоји слога. Ипак, на крају, Станојковићи су срећни људи – када дође слава, свети Пантелија, сва деца се сјате у породични дом. Кућа је пуна, а има их толико, како додају кроз осмех, да им гости нису потребни.

„Сто једа поједеш, а један мед“

Лусине Коцинац, Јерменка пуна живота коју затичемо у сеоској амбуланти, једно је од заштитних лица овог места. На Лусине су упућени сви – она је „доктор“ у сеоској амбуланти. У Сушићу је од 1997. године, дошла је из Јерменије, како каже, из рата у рат. Ова живописна жена, која је годинама радила у сфери позоришне уметности у Москви и Петрограду, пуна прича о Ермитажу и Бољшој театру, поридичну срећу коју не нуде метрополе у којима је живела, пронашла је у Сушићу, на Косову и Метохији. На том путу, како више пута истиче, водио ју је сам Бог.

- Тамо живиш, имаш све, али немаш мужа, породицу, децу. Путем љубави и толеранције можеш да постигнеш све, иако је пут трновит. Ја сам живела у метрополама, а онда сам се нашла овде. Прочитала сам прво Библију од корице до корице, много ми је помогла. Само Бог зна да помогне човеку, вера ме је водила као кроз тунел. Било је тешко, али то је живот. Мораш много да се жртвујеш. Сто једа да једеш, једну кашику меда – каже Лусине.

Фото: Д.Миловановић

Прича нам како су је Срби брзо прихватили, како је пронашла своју породицу и место под сунцем, како је учила језик, да припрема нашу храну. У Сушићу је покушала да сади мирођију, зачин спечифичан за гастрономију крајева из којих потиче, али на овој надморској висини тако добро не успева. Сада, каже, највише воли нашу питу.

Амбуланта у којој ради Лусине, дели зид са основном школом. У питању је истурено одељење школе „Стаја Марковић“ из Штрпца, десет ђака и две учитељице. У тој школи малишани наставу слушају од 1. до 4. разреда, а за више разреде иду у школу у друго планинско село, неколико километара ниже. Проблеми настају када завеје преко зиме, а путеви се редовно не чисте.

Фото: Д.Миловановић

- Ради се о комбинованим одељењима, други и трећи, и први и четврти разред. Ја сам од скора у овом селу, али могу да кажем да су то дивна, добро васпитана, кутурна, дружељубива деца - каже нам учитељица Наташа Николчевић. Њихову памет, културу и васпитање видели смо и док су нам рецитовали своје омиљене стихове о Косову и Светом Сави, и док су дисциплиновано двоје по двоје улазили у учионице кад их је звонцем за почетак наставе позвао школски домар.

Фото: Д.Миловановић

Одлазећи из Сушића застали смо опет код оне сеоске продавнице, да још једном удахнемо овај ваздух и погледамо у обронке Шаре који се додирују са небом. Шара је, како нам каже директор школе „Стаја Марковић“ из Штрпца, Чедомир Николић, који нас је и у овом селу угостио, током целе године шарена, па одатле и име. Снега има готово увек понегде, а некада су њене пропланке шарала и стада оваца.

- Некада је било десетине хиљада оваца на овим пропланцима. Сиринићка Жупа је назив добила управо по томе. Ово је крај са мало пољопривредног земљишта, већином су то пашњаци, па је овде основно занимање одувек било сточарство. Стока се напасала на овим падинама. Ми смо одувек надалеко били познати по шарском сиру, а постоји и једна легенда која каже да је некада овде и црква од сира саграђена. Стада оваца цара Душана пасла су на нашој планини – каже нам директор Николић.

Фото: Д.Миловановић

Када је отворена школа у Сушићу, 1954. године, имала је 82 ђака, што показује колико је ово село било живо. Било је много деце. Иако данас у школи у Сушићу има десеторо ученика, Бог ипак није склонио своје очи са овог најлепшег места на свету – деца се у Сушићу и даље рађају.

БОНУС ВИДЕО:

ЖИВИМО ЗАВЕТ СВЕТОГ САВЕ: “Новости” на обележавању Савиндана у Готовуши и Штрпцу

Препоручујемо

Репортаже

1 10

КО СРЦЕМ МРЗИ ТАЈ ЈЕ У ЗАТВОРУ, МИ СМО НА СЛОБОДИ: У Ђаковици код Драгице Гашић и мати Јоаникије, јединих преосталих Срба у овом граду

03. 02. 2025. у 13:30

Репортаже

0 7

ЖИВИМО ЗАВЕТ СВЕТОГ САВЕ: "Новости" у Штрпцу и Готовуши на обележавању дана посвећеног првом српском архиепископу (ФОТО/ВИДЕО)

29. 01. 2025. у 09:00

Политика

1 7

ЕУ РЕАГОВАЛА НА КУРТИЈЕВ ТЕРОР НА КОСОВУ: Зауставите затварања јавних служби на КиМ

17. 05. 2025. у 09:03

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације