КОКЕТИРА СА НАУКОМ И МИСТИКОМ: Планина у источној Србији "освојила" стручњаке из више области који су јој посветили монографију

РТАЊ није највиша планина. Није ни најзеленија, ни најкршевитија. Нема дугих пећина, нити дубоких јама, нема снажних врела, нити обиља воде, тек неколико ендемских и реликтних биљака.

К. Ђорђевић

На њему нема жичара и скијалишта, стаза здравља и рекреације, нема стада оваца и познатих брендова. Манастирска звона овде не звоне. Упркос свему томе, а Ртњу недостаје пуно тога овосветског чега су пуне наше планине, он се може похвалити - душом! А, имати душу значи поседовати нешто узвишено, јединствено, нешто што зрачи добротом и привлачи лепотом.

Управо то подстакло је ауторе монументалне монографије "Ртањ" - професоре Географског и Рударско-геолошког факултета, научне сараднике Историјског института и Завода за заштатиту природе - да крену на необично путовање и испричају приче не само о ртањском чају, Врмџанском језеру, Латин граду, Рамонди, Мировском врелу, већ и о људима који на њему живе.

- Ртањ је пун неиспричаних прича, мистерија којима смо покушали да дамо научну конотацију - каже нам проф. др Ненад Живковић, уредник монографије. - Дуго смо вагали и консултовали се како прикључити интригантан материјал, који кокетира с науком, мистиком, астрологијом, фантастиком и побуђује нескривену пажњу светске јавности. Све необичне појаве, почев од електромагнетног зрачења, преко летећих тањира, ужарених лопти, појаве духова, волшебних исцељења, не би имале одјека без геометрије саме планине. Јер, не може се порећи њен јединствен изглед, правилна тространа пирамида која подсећа на објекте вештачког порекла. Постоје и заиста чудни канали унутар планине, али то не би требало да изађе из тренутних достигнућа науке.

Д. ЂУРКИН

Планином у централном делу Источне Србије био је одушевљен и научник Јован Цвијић који је о њој рекао: "Дижући се величанствено изнад околине, изолован, он влада околином и изгледа као вођа и знамење околине. Има у њему индивидуалног и импонирајућег, као у великим личностима." Нестварна лепота планине није била довољна да староседеоци остану да живе на њој. Од 1948. до 2022. године број становника се константно смањивао, и то са 9.558 на 2.478 на крају овог периода.

- Гаси се... једни отишли, једни изумрли, врло мало има ко остаје, махом по један, по двоје у кући... Џабарци остала празна махала, то урасло сад, више се и не познаје... За 10 година само 50 кућа у селу остају - кажу мештани села Николинац.

Д. ЂУРКИН

У Врмџи нема више Кадрића, Кинчића, Грујића, Пантића, Сибиновића... У Јошаници нема Момчиловића, Црногораца, Кутлића, Миловановића..., а у Лукову - Стевића, Лукића, Илића...

- Сеоска насеља на планини Ртањ нису изузетак - истичу Даница Шантић и Милица Ланговић. - Још од Другог светског рата долази до привредне стагнације, што је утицало на прву миграцију с ових простора. Доношење неуспелих аграрних реформи додатно је интезивирало наставак исељавања из села у градове.

У ртањским селима се већ деценијама рађа мали број деце. Мештани Шарбановаца истичу:

- Не рађају се деца по 10 година... Не сећам се када је била последња свадба у селу... Има само четири ученика у школи од првог до четвртог разреда.

Д. Ђуркин

Школу је у Јошаници шездесетих година похађало 127 ђака, док их је данас само четворо. У Шарбановцу четворо деце иде у сеску школу, а у Николинцу је само један ђак. У Ртњу је школа затворена.

- Последњих година нема исељавања, нема више ко да се исели из села - кажу мештани Јошанице.

А, с одласком становништва ишчезавају и народни обичаји. У Врмџи и Мужинцу се слава некада обележавала три дана. Дан уочи славе називан је "навечери", а дан после славе - "патерице". У монографији су сакупљена казивања и о свадбеним обичајима, а пажњу привлачи именовање проводаџије као "наводаџија" или "лажља", због тога што се сматрало да та особа не само да уме лепо да прича о будућем супружнику него неретко и да слаже. Млада и младожења би за време ручка ишли од једног до другог госта, а пратио би их девер са ситом. Млада би гостима давала ново име: Убавица, Писар, Убавенко, Делија, Гранчице... Када би она изговорила ново име, девер би ситом тог госта дотакао по глави ради "срећног новог имена".

vikipedia

У сокобањском крају је, како наводи Петар Јовановић, готово у сваком селу био неки "пророк" или "пророчица". Они су, како су тврдили, могли да комуницирају са свецима, а потом би народу преносили поруке. Обично су казивали како су им свеци указали на место где је некад била црква или манастир. На том месту често би налазили крст или темеље старе грађевине. То место је постајало свето.

- У подртањским селима било је више светих дрвећа "записа". У Врмџи је један био поред локалне цркве, али је дрво почело да трули - наводи етнолог Драгана Ђурић. - Поред дрвећа, постоје и свети камени крстови, познати под истим називом "записи". У Врмџи их има неколико и потичу из 19. века. Крст Светог Николе и Светог Германа из 1896, налази се поред истоименог црквишта, недалеко од гробља у Прдаку.

Специфичност Ртња се огледа и у у бројним биљним врстама, па се од 2. до 7. јула сваке године организује манифестација "Свети Јован Биљобер". Осим љубитеља природе, тада се на Ртњу окупе и планинари, али и сакупљачи лековитог биља. Управо од тих биљака се припрема чувени Ртањски чај.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације