ЈОШ НОСИМ ГЕЛЕР У НОЗИ: Горан Галогажа је био дете када је колона избеглих из Крајине, у којој је био бомбардована у Сводни (ФОТО)

ГОРАН Галогажа (42) из Павловца код Руме храбро корача у будућност. Аутолимар и страствени бајкер, веселе природе и врло емотиван, не пушта живот из загрљаја. Велики је хуманитарац, често подршка онима којима је помоћ најпотребнија. Посвећен је мајци Зорки (64), породици свог брата Рајка (40). Највише воли супругу, ћерку и сина. Заправо воли све, воли живот и корача му у сусрет. Једино не воли грмљавину и звук војних авиона. Узнемире га, онеспокоје...

Фото: Д. Миловановић

Тако је већ три деценије. Од 8. августа 1995. Тада је био тек дечачић од 12 година у колони унесрећених Крајишника, коју је кукавички, из два "мига", ушавши у територију БиХ, бомбардовала хрватска авијација у селу Сводна код Босанског Новог (данас Нови Град). Убили су тада "јунаци" његове Галогаже - бабу Марту и стрица Рада, и блиског им рођака Мила Малобабића. Горана су тешко ранили и његовог брата и мајку, и још двоје деце и три жене... Мртве, рањене, тела унакажена од бомби виделе су окице овог дечака и заборав је пред њима остао немоћан...

Фото: Д. Миловановић

ЕXТРА БЕТ - КВОТА ДО 500 НА ЈЕДНОМ МЕЧУ

- Нити могу да заборавим нити да причам... Чак ни неки моји блиски пријатељи не знају, сазнаће кад прочитају ваш текст... - говори Горан за "Вечерње новости", први пут икада за неки медиј. - Још носим гелер у нози, нисам хтео да ми га одстране, нека га...

Из свог лепог Славског Поља код Вргинмоста, Галогаже су са колоном Срба што је заувек напуштала своја огњишта, кренули 6. августа по подне са два трактора и две приколице:

ЕXТРА БЕТ - КВОТА ДО 500 НА ЈЕДНОМ МЕЧУ

- Били су мој отац Душан, мајка Зорка, баба Марта, стриц Раде, стрина Вида, мој брат Рајко, комшија Ђуро Валаџија и Милка Малобабић, а у црвеном "голфу" рођак Миле Малобабић и његова супруга Сока. Деца стрица Рада била су у другој колони - сећа се Горан.

Фото: Д. Миловановић

Несигурним путевима, често поред мртве страже убијених сународника, стигли су до моста спаса, преко њега прешли Уну немирну и стигли у Босански Нови. Мислили су, веровали су, да су ту бар умакли крвавим рукама хрватске солдатеске. Полако се та колона ојађених кретала према Сводни и даље према Приједору... Све ће издржати, све муке ће поднети само кад су сад међу својима... Али, ту у Сводни, осми августовски дан, нешто пре шест увече, Галогажама је донео нову несрећу, смрт.

- Чинило се да ће нека киша. Наши су неким најлоном наткривали приколице, ту је био и чика Миле са својим "голфом", брат и ја смо били наслоњени на возило. Одједном чула се грмљавина, али од два авиона. Надлетели су нас, окренули се изнад неког брда... Отац је повикао: "Сад ће да истоваре терет. Склањајте се брзо". У трену настаје мрак... Ствара се звук као да неко жељезо забија у земљу. Вриска, јауци... Схватам да сам рањен, мој брат у обе ноге, видим мамина крвава леђа... А, онда, онда видим чика Милу Малобабића. Мртав, глава му као разлистана књига... Гелери су прошли кроз његов "голф", разнели га... А, бака Марта је била жива још само трен, фалило јој је пола тела... Стриц Раде, био је полуинвалид са штаком, уочи напада седео је на стоцу поред трактора... Усмртио га је гелер, ударио у слепочницу... - плавим пешкиром брише Горан сузе.

Марија Лајшић и Радмила Бањац код споменика у СводниFoto: Фото: Д. Миловановић

POGLEDAJ GALERIJU

Понестају му речи. Тишина...

- Склонили су нас да више не гледамо. Отац нас је одвео у оближњу кућу. Није ми било добро... Рањене су пребацивали у болницу... Баба Марта, стриц Раде и чика Миле Малобабић сахрањени су у Приједору на гробљу Пашинац, истог дана увече. Касније је породица Милу ексхумирала и сад почива у свом Славском Пољу. А, ја... Ја никада нисам смогао снаге да баби и стрицу одем на гроб у Приједор - искрен је Горан.

Земљу у Славском Пољу нису продали, а његов брат Рајко који живи у Немачкој обновио је то домаћинство...

- За ове три деценије само три пута сам отишао и у Славско Поље... Не могу - каже нам.

Поново тишина...

- Много смо бола поднели, кад смо после 10 дана стигли у Србију требало је кренути из почетка... Овде у Павловцима смо се скућили 2008. Тата, је заувек отишао 2014, млад у 55. Верујем да је то страдање у Сводни оставило неизлечив траг на његовом срцу... - с много поштовања и туге говори Горан о оцу Душану.

А, У УНХЦР КАЖУ: "ИДИТЕ ДАЉЕ"

Фото: Д. Миловановић

ТЕШКО ми је кад дође 8. август. Увек мислим на ту трагедију у Сводни, на бол који смо преживели... И како су нам кад смо из Славског Поља кренули рекли да идемо у Топуско код УНХЦР, а они нам само рекли: "Идите даље"... И како смо после Сводне у "голфу" без стакала и гума, на фелнама, стигли у Приједор... Размишљам и о путу до Србије дугом десет дана... Да ми није моје четворо унучади, та сећања би ме убила - каже нам Зорка Галогажа (на слици), Горанова мајка, која је такође била рањена у Сводни. 

Прошле су деценије, питамо га каква су му сада осећања?

- Наших ближњих нема па нема и то је најболније... Не судим никоме, Бог је судија. Никог и не мрзим, али недам на своје, на себе и свој народ - одговара нам.

У Сводни, поред пруге, на месту где су убијени Горанови баба, стриц и блиски рођак, стоји велики крст. Сведочи о страдању, о злу што нечовек учини немоћнима и њиховој деци. И тај крст и стотине трагова од гелера на оближњим кућама. И реч, жива реч сведока.

- Колона, трострука је и дан и ноћ ишла непрестано, а опет ми се чинило да стоји у месту. Никад нећу заборавити тај њен специфичан звук. Износили смо им шта је ко имао, код мене је и преноћила породица Чавић из Двора. Толико сам могла да им помогнем. Осмог, по подне отишла сам код комшинице, седеле смо на тераси, гледале колону. Одједном, трчи војник према Сани и виче: "Мигови". Мислили смо да су наши док нису почели да митраљирају са већим пројектилима. Погодили су Месни уред, стамбену зграду, а потом су ишли право на колону. Тукли су је директно. Проламала се земља, чуо се прасак и јауци из хиљаду грла. Били су у бришућем лету, изузетно ниско... И дан-данас мислим да су ти пилоти видели лица оних које су убили - прича нам Радмила Бањац, матичар у Сводни, очевидац страдања цивила у колони.

Прича нам да је убрзо после напада хрватске авијације, изнемоглу баку Божицу Кукић (72), из Горичке код Двора, која је у свом магновењу стала на пругу - прегазио воз, а да је дан раније у тракторској приколици од туге за изгубљеним завичајем преминула бака Сава Бусић (86) из Топуског.

ЛАЈШИЋ: НЕ МОГУ ДА ЗАБОРАВИМ

Фото: Принтскрин РТРС/Н. Лајшић

НЕПОСРЕДНО после срамног гранатирања колоне у Сводни, екипа тада Српске РТВ, данас РТ РС, снимила је сав ужас који су "храбри" пилоти "хрватског зракопловства" оставили иза себе. Снимио је и изјаву Горановог оца Душана Галогаже (на слици).

- Много сам снимао на ратиштима, али Сводна, Душанове речи, Душаново лице док нам даје изјаву, најпотресније је што сам до дан-данас камером забележио. Био је очајан, исцрпљен, причао нам да су му убили мајку, брата и брата од ујака, да су му синови рањени... Не знам како су се ти људи носили даље кроз живот са свиме што су на том путу доживели, али ја ни три деценије после - Сводну не могу да заборавим - каже Недељко Лајшић, сниматељ РТ РС, аутор снимака начињених у Сводни одмах после гранатирања колоне и убиства троје цивила.

- Износили смо тим унесрећеним људима шта смо имали, јер је због рата немаштина била и код нас. Отишла сам у врт да уберем парадајза да неком дам да поједу барем деца - казује нам Марија Лајшић, такође очевидац гранатирања колоне у Сводни. - Одједном је нешто проломило, видела сам авионе који се окрећу и устремљују на колону. Али јачи од злокобног звука тих гвоздених птица били су јауци и запомагања, плач деце... Ако ништа друго, како тим хрватским пилотима који су летели невероватно ниско, не би жао те деце у колони... Па лица су им видели, сваком том детету сваком том човеку... 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације