УМЕСТО БОГА ТРАЖИ СЕ ЛАЈК: Друштвене мреже мењају смисао модерних ходочашћа, поклоничка путовања нису ни налик оним некадашњим

ЦИВИЛИЗАЦИЈА видео-позива и друштвених мрежа учинила је да бројна света места, нарочито ако су фотогенична, постану циљ људи који на њима хране гордост и сујету, уместо да снаже своју веру.

Фото Б. Субашић

Нису такви људи ни верници златног телета, које је такође демоде, већ зависници од "лајка насушног".

Некашње "мислим, дакле постојим" претворило се у "лајкују ме, дакле постојим".

Све су ређи прави поклоници који напуштају свакодневицу да би кроз напорна путовања стазама светитеља или славних предака, проласком кроз искушења, па и патње, проживљавали "свештену историју", да би превазишли себе и постали бољи. У моди су ходочашћа на којима може да се направи селфи или објава од неколико секунди који доносе лајкове, а не усамљенички и захтевни подухвати, који подразумевају повлачење у себе.

Таква поклоничка култура утиче чак и на Свету Гору Атонску, која је дуже од 1.000 година место осамљивања православних боготражитеља који траже мир. Док је Атос био тешко доступан, калуђери су се радовали посетама ретких поклоника, јер су знали да су они на на кршевито полуострво дошли вођени истинском жељом и улажући велики труд.

Данас калуђери почињу да се прибојавају маса верских туриста и "сујеверника" који не траже веру и Бога већ чаробњаке који за трен могу да им даљински реше све проблеме, од љубавних до материјалних. У августу, што је ближе велики празник Преображења Господњег, светогорски монаси у великој мери стрепе од тавих посетилаца, међу којима је све више оних који уопште нису православци.

На Атосу су све бројнији западњаци који манастире Свете Горе сматрају врстом хотела-музеја, а православну монашку државу као "национални парк" за калуђере, егзотичну врсту пред изумирањем. Све је више "ходочасника" налик Французу у спортским хеланкама и дречавој мајици с бретелама који је трчао навише ка врху Свете Горе уочи прошлогодишњег Преображења.

- Зашто журите, ово је свето место, сваки призор је непоновљив - упитао сам га.

- Зато сам и дошао, да трчим на светој планини. Трчао сам на многим планинама, а ово ми је прва света. Мада не осећам разлику - одговорио је равнодушно и одгалопирао навише.

После само четрдесетак минута, он се већ вратио с врха трчећи, и довикнуо да је било лакше него што је очекивао. Срели смо га доцније у Уранополису где је летовао и из кога је скупим глисером "воденим таксијем" за кратко време стизао на Атос.

Да би се разумела разлика између овог "спортског поклоњења" и оног истинског, довољно је прочитати запис о путовању 1977. који је оставио наш велики историчар уметности Душан Миловановић, највећи познавалац Хиландара нашег доба.

Foto: Фото Б. Субашић

POGLEDAJ GALERIJU

"Путујемо дуже од четири сата џомбастим путем и у сутон стижемо у Уранополис. Ујутро, дрвеном трабакулом ка највећој светогорској луци Дафни. У то време на Свету Гору је дневно могло да уђе тек 10 путника странаца и нешто више Грка. Брод до крајњег одредишта плови готово четири сата. У луци која подсећа на амбијенте романа из претходних векова - опет контрола пасоша и пртљага, па улазимо у аутобус који личи на онај браће Крстић из филма "Ко то тамо пева". Сви се крсте на поласку и поред каквог знаменитог места, а особито на успонима, када аутобус почне да стење и лагано клизне уназад, ка провалији. Око два и по сата требало је да се стигне до административног центра Свете Горе, градића Кареје. Излазимо сасвим прашњави, јер пут је углавном био макадамски, а врућина несносна. Са станице идемо у Епистасију, црквену општину Свете Горе, где секретару предајемо оне запечаћене коверте и после послужења: кафа, ратлук, ципуро и чаша ледене воде, за коју сазнајемо да је са извора нашега Светога Саве, добијамо визе за боравак. Аутобус за даље полази тек за два сата, па одлазимо у једину таверну и у заиста 17. век. Газда глув као топ, а помоћник му, који изиграва и келнера - потпуно нем, па се некако споразумевамо и одлазимо да се сами послужимо живописним јелима", записао је Миловановић.

Ни две деценије касније није било много другачије.

- Атос је био "средњи век" када сам га 1994. посетио први пут. Није било струје, ни толико возила, цео крајолик је другачије изгледао. Доласком на Свету Гору, први пут сам схватио пејзаже с фресака и икона, јер сам их видео око себе.Монаштво Хиландара је тада другачије изгледало. Манастир је био без струје, осветљен свећама и уљаним лампама и деловао је много мистичније. Владали су потпуни мир и тишина. Хиландар је био место где је човек могао да се посвети својој духовности - испричао нам је Немања Смичиклас, сликар рестауратор из Републичког завода за заштиту споменика културе.

Пре и после Преображењског ходочасног успона на врх Атоса поклоници су се некада окупљали у дворишту древног малог скита Свете Ане, где су их љубазни монаси пуштали да коначе у врећама за спавање. Све се променило после пандемије ковида када је почео масовни туризам. Скит је сада ограђен високом металном оградом са грозним дугим шиљцима, а стари поклоници остају без речи када схвате да је укинуто богослужење у Саборној цркви Свете Ане, једног од најстаријих храмова на Атосу који чува мошти Богородичине мајке.

У тој цркви, средишту насеља монашких келија разбацаних по литицама, вековима су обављана свакодневна богослужења, а сада нема ни обавезне недељне литургије. Монаси се моле у својим келијама, а литургију њих неколицина служи недељом иза затворених врата гробљанске црквице наслоњене на костурницу где земни остаци калуђера чекају Судњи дан. Монаси су нестали и из конака у којима верски туристи сада галаме до касно у ноћ.

Малобројни преостали калуђери раде као свештено-угоститељи за масе ходочасника из Румуније и Молдавије, који су од почетка рата у Украјини постали најбројнији посетиоци Свете Горе. С њима је на Атос стигла и латиница, на новим путоказима и на крстовима које румунски поклоници постављају крај старих уз велике светиње, што до сада није радила ниједна православна нација.

Можда то има неке везе с намерама фанарског патријарха да призна молдавску расколничку цркву. Стари светогорски монаси тим туристичким групама послужују храну, али не држе молитву на почетку и крај обеда, нити им читају житија током јела, што је правило на Светој Гори. Без свештеномонаха који одређују почетак и крај обеда, он се продужава по вољи присутних, док не дозлогрде испоснички мршавом монаху-кувару који одлучно заводи ред.

Муке с буљуцима ходочасника има и монах задужен за продавницу сувенира, јер мора да додирује новац. Некада је у Скиту Свете Ане постојала само корпица у коју су купци стављали суму која је одговарала ценама изложених сувенира, а крађе је спречавао натпис "Бог вас гледа". Сада је неопходна и помоћ монаха, у времену глобалистичког ходочасничког туризма који доноси атмосферу средњовековног сујеверја помешаног с "тикток" културом.

Седе у чекаоници за "чуда"

О МОДЕРНИМ ходочасницима сведочи призор који може видети у једном овдашњем манастиру који се медијски прочуо по "чудима". Испред кивота светитеља, поред кога се некада с поштовањем кратко задржавало уз целивање иконе, сада су постављене столице као у амбуланти. У њима најчешће седе старије госпође које размењују информације о својим "жигањима", "пресецањима" и сличним бољкама, уз приче како је познанике њихових познаника од сличних мука излечило седење крај моштију. По правилу, када седну оне укључују видео позив на мобилном телефону да обавесте ближње да се налазе на светом месту, очекујући ваљда да ће им се указати ореол око главе.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације