"ЖИВИ ФОСИЛ" И СИМБОЛ ОПСТАНКА НА ОБРОНЦИМА ТАРЕ: 150 година од открића Панчићеве оморике

Ботаничар др Јосиф Панчић, открио је 1875. године необичну врсту четинара, до тада непознату науци: на обронцима планине Таре, затекао је чудо природе које је пре неколико десетина милиона година било веома распрострањено, након чега је нашло своје једино уточиште и преживело последње ледено доба на литицама кањона. Од открића Панчићеве оморике прошло је тачно 150 година, а ова ендемска врста и данас је веома ретка и изузетно угрожена.

НП Тара

Панчићева оморика данас се може видети у средњем току Дрине, на невеликом подручју Националног парка Тара – ту се она чува као симбол опстанка и јединствено национално природно благо, као „живи фосил“, опстао на тешко приступачним и стрмим кречњачким и серпентинским камењарима.

Делови ареала Панчићеве оморике, који имају континуални карактер на планини Тари пре 40 година издвојени су и проглашени као строги резервати природе, а пунктови где се јављају појединачна стабла или мање групе стабала оморике заштићени су као споменици природе.

НП Тара

Укупно је евиндентирано 22 локалитета са омориком на Тари.

Национални парк Тара, уз домаће научне институције и природњачке организације у мисији је очувања и проучавања Панчићеве оморике. Ради подсећања на „краљицу четинара“ а поводом великог јубилеја, Завод за заштиту природе Србије и Пошта Србије, посветили су јој ново издање поштанских марки и коверти.

НП Тара

- На простору ширег подручја националног парка расте преко 1.100 биљних врста, што представља готово трећину укупне флоре Србије. Најмаркантније обележје биљног света Таре јесте јединствена врста, царица свих ендемита Панчићева оморика (Picea omorica). Међутим поред оморике Панчић је открио на планини Тари и у њеној непосредној близини још неколико нових врста за науку – сазнајемо у Националном парку Тара.

До сада, је истраживањима је откривено 96 врста лишајева, 171 врста маховина, 30 врста папрати, 7 врста голосеменица, 950 врста скривеносеменица.  Овако велика разноврсност, присуство ретких, реликтних и ендемичних врста сврставају Тару у флористички изузетна подручја не само у Србији, већ у Eвропи и у свету.

- Шуме Националног парка Тара спадају у највредније и најочуваније шуме Европе и један су од њених темељних феномена. Различити шумски екосистеми покривају више од 75% њене укупне површине, односно 15.5 хиљада хектара. Од 40 различитих шумских заједница које се могу наћи у парку најраспрострањенија је мешовита шумска заједница смрче, јеле и букве. Она апсолутно доминира подручјем и заузима преко 80 одсто њене површине, а најзаступљенија врста дрвећа на подручју парка је јела – додају у Националном парку Тара.

Четинар из рода смрча, Панчићева оморика, има право и витко стабло са пирамидалном крошњом. Достиже висину до 40 метара, а у пречнику дебљину до 60 центиметара. Цвета од марта до маја, а љубичасте шишарице се јављају при врху крошње у јесен.

Панчићева оморика је у последњих 40 година заштићена од сече, а већ 10 година „ужива и статус“ заштићене природне реткости наше флоре. Данас постоји око 600 научних радова и библиографских јединица у којима је она проучавана.

На подручју Националног парка заштићена је 21 биљна врста, реч је о природним реткостима од изузетног значаја, то су: пречица, тиса, мушки божур, зеленика, линцура, златни шумски љиљан, црепаста гладиола, каћун и велики каћун, гудијера…

ДВЕ ДЕЦЕНИЈЕ ТРАГАЊА

Оморику је Панчић  пронашао 1875. године у Склоповима код села Заовине на Тари. Трагао је понукан називом оморика, који је био познат у народу ужичког краја одвајкада. Први пут за оморику Панчић је сазнао 1856. године на путовању по ужичком округу, али тада није могао да нађе никога ко би успео да му покаже то дрво. После 20 година трагања, Панчић је успео да се сусретне са новом врстом четинара и да је представи научној јавности.

Име оморика потиче од речи мор, морити, оморина, а које се односе на тамну боју четинарске шуме.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације