КАКО СУ СРБИ УЗ СВЕТОГ САВУ ПОСТАЛИ НАЦИЈА АНТИГЛОБАЛИСТА: Пре 806 година проглашена аутокефалност Српске цркве и право на идентитет

У рубрици "на данашњи дан 14. септембра" пише да је тог датума (по новом календару) 1219. проглашена аутокефалност Српске цркве, што је фактографски делимично тачно, али ни изблиза не приказује суштинску важност овог догађаја за српски народ. Проглашење Светог Саве за првог архиепископа Српске цркве у Храму Божје премудрости, Свете Софије у Никеји, било је званично признавање постојања Срба као нације са сопственим идентитетом, језиком и правом на свој пут у православној васељени.

фото: Б.Субашић

Била је то и победа, данашњим терминима речено, над глобализмом из Константинопоља који је народе који су живели на простору Источног Римског царства називао само "језицима" и које је крштавањем и хеленизацијом претапао у синтетичку нацију - хришћане Ромеје.

Све се то десило у малом олтарском амфитеатру данашње џамије Аја Софије у Изнику, некадашњој Никеји. Чак и силни султан - Орхан са поштовањем се односио према овом храму, иако је небројено његових ратника страдало у опсади града којег и данас опасују древне високе зидине. Он је поштовао светост места где је свети цар Константин 325. сазвао први Васељенски сабор и где је кнез-јеромонах Сава Немањић, српски и свебалкански светитељ 1219. посвећен за првог архиепископа националне Српске цркве.

*До 10.000, без депозита!
Бонус који испуњава 3 жеље - заврти точак среће, узми до 300% бонуса и играј до 5 дана бесплатно!*

фото: Б.Субашић

Када је захваљујући Сави оверена њена самосталност, по мерилима оног времена је и политички призната посебност Срба тако да више није могао бити утопљен у ромејски лонац за претапање народа. Сава је тим до тада незабележним подвигом, како је дефинисао Димитрије Оболенски, постао "светац заштитник Срба без премца" чији се култ "проширио по целом Балканском полуострву тако да га је касније делимично прихватило чак и турско становништво".

*До 10.000, без депозита!
Бонус који испуњава 3 жеље - заврти точак среће, узми до 300% бонуса и играј до 5 дана бесплатно!*

Фото Архив Српске православне цркве, Историјски музеј Србије, Документација „Новости“ и Википедија...

Просвећени Кемал паша Ататурк је између два светска рата никејску џамију Аја Софију претворио у музеј, а актуелни турски председник Ердоган га је пре неколико година поново претворио у џамију, али отворену и за хришћанске ходочаснике и туристе. У њој су сачувани остаци ромејских мозаика, фресака и место где су Срби постали призната нација, крај напукле древне плоче часне трпезе, у центру степенастог олтарског амфитетара на који падају коси снопови сунчевих зрака из високих прозора.

Ту је рођена српска народна црква, српски језик је ушао у круг "светих језика Библије", равноправно са хебрејским, грчким и латинским, а српска упорна тежња за самосвојношћу је добила признање у православној васељени. На том месту Срби су постали трун у оку свих потоњих глобализама, верских и атеистичких.

Фото Б. Субашић

- С једне стране је изражена хегемонија Византије којој су Срби вековима скупо плаћали данак државне и верске потчињености, а с друге експанзионистичка и агресивно настројена западна Европа предвођена Римом и његовом идејом као врховног верског и политичког примата. Немањићи, а посебно Сава, били су спремни да зарад остваривања националних приоритета своју политику реално подесе у складу с постојећим међународним околностима и геополитичким приликама и да из често врло сложених и тешких околности извуку максимум за свој народ, жељан националне еманципације и ослобођења, у државном, црквеном и културном погледу највише. Најбољи пример таквог става и политике јесте и стицање аутокефалности Српске цркве на нивоу архиепископије 1219. са свим припадајућим правима њене аутономности. Такву прилику Сава никако није желео да пропусти. Напротив, све што је касније чинио показује да је примарно водио рачуна о националним интересима. Своју цркву и њену организацију поставио је тако да јој обезбеди максимална национална обележја, чистећи је подједнако од оба утицаја којима је до тада била изложена - написао је проф. др Љубиша Деспотовић у "Геополитици Светосавља", првој политиколошкој студији националног подухвата Немањића.

FOTO: Privatna arhiva

Срби нису били једини словенски народ на простору Ромејског царства, били су ту и бројни Драгувити, Језерити, Стримињани, Милинзи... али од њих су остала само имена у древним хроникама јер су цариградском христијанизацијом претопљени у Ромеје.

Тај први глобализам у данашњем смислу речи, кодификован је у Никеји 325. у одлукама Првог васељенског сабора када је хришћанство какво данас познајемо проглашено за религију интерконтиненталног Римског царства. Тиме је у праксу уведен план императора Константина Великог да се безбројни етнички, верски и културни идентитети светског царства унификују у нови, једини легитимни, а синтетички идентитет дефинисан верским канонима римских државних институција. Сви остали глобализми, од панисламског до неолибералног само су копија Константинове идеје. Творци политике Сједињених Држава су, на пример, исту "мелтинг пот" (лонац за претапање) политику за стварање америчке нације применили без измена око 1.500 година касније.

Фото Б. Субашић

Идеја о хришћанској римској нацији чинила се Константину спасоносном за империју чије старе традиције са Апенина више нису имале емотивни и кохезиони значај за становнике државе која се простирала од Персије до Британије. Константинова идеја је унификовала све грађане царства док Германи нису освојили западни део империје. То је епископу Рима, папи, дало дуго жељену независност од Константинопоља и омогућило му да оствари амбицију да се представи као ауторитет моћнији од царског. Он је постао "Божји намесник" који може да пружи легитимитет германским претендентима на титулу "римског цара", чиме је стекао огромну политичку моћ. Тако је рођено Свето Римско царско германског народа, што је било у потпуној супротности Константиновој замисли и законима православног хришћанског Рима у коме је император са Босфора био "Христов заступник на земљи" и једини могући цар на свету.

Фото Б. Субашић

На Балкану, простору сударања и варничења источног-ромејског и западног папско-германског глобализма, народ Срба се издвајао од многих других по пружању снажног отпора насилном крштавању које подразумева промену идентитета, одакле год оно долазило. Та тежња ка посебности добила је хришћански ореол светости у национално-црквено-државном подухвату који су испланирали и остварили велики жупан Стефан Немања и његов син Растко, у монаштву Сава. Световном, духовном и војном политиком они су крајем 12. и почетком 13. века стварали српску нацију, у модерном смислу појма, шест столећа пре таквог процеса у Европи.

Врхунац тог подухвата одиграо се првог новогодишњег дана, по ромејском календару, 1219. у Никеји када је призната самосталност Српске цркве, прве националне у православној васељени. То је истински смисао записа из Теодосијевог житија Светог Саве да Српска црква има право да сама бира свог поглавара: "А свети патријарх, умољен од цара, напиca благослов да више не долазе из српске земље у Константинов град када треба да посвете себи архиепископа, него, тај сам архиепископ са сабором својих епископа, или опет сами епископи пошто се саберу, нека посвете себи архиепископа".

- У ствари, тачан датум није сигуран, врло је могуће да се Савино посвећење у Никеји десило још 1218, када је од цара Теодора Ласкариса, свог рођака, "свата", како се назива у изворима, добио аутокефалију Српске цркве. Важно је разумети да је само цар, василевс, као Божји намесник на земљи, имао право да даје аутокефалију. Савино постигнуће у Никеји од непроцењивог је значаја за српску писменост и културу. До тада је у српској држави богослужбени језик био грчки, јер је већина епископија припадала Охридској архиепископији, а после Никеје су Сава и његови ученици добили легитимитет да на српскословенски преведу и богослужбене књиге и каноне који су сабрани у његово Законоправило, које је познато и под именима Номоканон и Крмчија - каже историчар др Влада Станковић.

Одлука у престоници у егзилу

ИСТОРИЈСКА одлука о признавању Српске цркве донета је у престоници Ромејског царства у егзилу, јер је после срамног латинског освајања и разарања Цариграда 1204. у Четвртом крсташком походу, Никеја постала административни, верски, научни и културни центар све до 1261, када су латински окупатори протерани из Константинопоља. Црквени центар "Никејског царства" била је базилика Свете Софије, место рођења првог хришћанског Римског царства на сабору који је 325. сазвао Константин Велики, а на истом месту је по наређењу ромејског Василавса Теодора Ласкариса, девет векова касније, васељенски патријарх Манојло Сарантен посветио Саву у првог архиепископа Српске цркве.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације