Репортаже

ПОЕЗИЈОМ ЧУВА СЕЋАЊЕ НА СТРАДАЛЕ:Ђурђица Драгаш Вуковљак, објавила прву књигу песама (ФОТО)

Љиљана Прерадовић

02. 03. 2026. у 11:49

СУДБИНУ страдалих у Другом светском рату, у којем је њена породица у у Дивоселу готово затрта, Ђурђица Драгаш Вуковљак (52), из Београда, родом из личког градића Госпића, претаче у песме, и тако од заборава чува сећање на своје претке, али и на друга стратишта у којима су страдали Срби, као и за време рата деведесетих.

ПОЕЗИЈОМ ЧУВА СЕЋАЊЕ НА СТРАДАЛЕ:Ђурђица Драгаш Вуковљак, објавила прву књигу песама (ФОТО)

Емотивни сусрети са родном Ликом, Велебитом, Дивоселом, Јадовном и осталим стратиштима , неописивом снагом је „повежу“ са свим жртвама, а емоције се „слажу“ једна на другу. Када се осећању слегну, и дође „тај тренутак“, речи навиру попут бујице и настају њене песме, пуне сете и туге, посвећене родној Лици. Мада пише још од основношколских дана, тек недавно се одважила да објави свој првенац „Јер… ми смо иста крв!“ - снажно сведочанство о страдању, сећању и коренима, исписујући стихове посвећене прецима, завичају и невиним жртвама.

- Са Удружењем „Јадовно 1941“ из Бања Луке, које је читајући моје песме и текстове на сајтовима и интернету, позвало ме да им се придружим, и они су ме вратили у завичај – казује нам Ђурђица, која је са породицом доживела два пута избеглиштво, 1991., а затим и четири године касније – 1995. године. - Са овим удружењем ишла сам на Јадовно и друга места страдања нашег народа. Сваки одлазак у родни крај, остављао је дубок утисак и подстицало да осећања преточим у стихове.

ЗА ОДРЖАВАЊЕ ГРОБЉА

САВ приход од продатих примерака свог првенца, Ђурђица је наменила за одржавање гробља у Дивоселу код Госпића, на којем почивају њени деда Ђуро и баба Марија.

- Пре четири, пет година, то гробље је било шума – описује нам наша саговорница. - Успели смо да га, колико,толико средимо, али се мора наставити да се одржава, коси трава и сече шибље. Књига се не продаје у књижарама, али се може поручити преко друштвених мрежа.

Размере страдања њене породице у Другом светском рату, како нам казује наша саговорница, иначе, уредник привредно-политичке рубрике у Радио Београду, биле су велике. Готово читава породица са очеве стране, затрта је у Крушковачкој ували. Само троје, који су били рањени, непознато је како, преживели су, баба, деда и још једна рођака. Њен отац Јован, родио се 1946. године, и једини је потомак породице.

- Када одем тамо, на та места, ја једноставно добијем инспирацију, на неки неописив начин „повежем“ се са њима, и они говоре кроз мене – у даху нам говори Ђурђица. - Они „пишу“ моје песме, а ја их само бележим. - Најтеже је када схватиш колико је људских живота изгубљено, а свака моја песма слави живот.

Наша саговорница нам открива да не пише пуно, али да, када јој навру емоције, стихове пише усред ноћи, на улици, у аутобусу, на послу… И, песма, из душе, настане за пет, десет минута.

POGLEDAJ GALERIJU

- Моју Лику много волим, и моја породица и ја, увек смо били везани за завичај – открива нам Ђурђица колико јој и данас значи тај крај. - Увек сам мислила, да када статасам за студије, отићи ћу на факултет и вратити се свом дому. На жалост, није било тако. У Дивоселу нема никога. Пусто је. Нема обновљених кућа. У том сусрету са реалношћу, наступи бура емоција. Када смо морали да напустимо родни крај, мислила сам да раскрстила са тим, али испоставило се да није баш тако. Генетски сам везана за тај крај.

НАГРАДА

ЂУРЂИЦА је као тринаестогодишњакиња написала песму „Крик над Крушковачама“, месту где су страдали њени преци. Са тоим стиховима освојила је прво место на литерарном конкурсу који је 1987. године организован у спомен на страдање мештана Дивосела, Читлука и орница у другом светском рату.

Промоције Ђурђицине књиге поезије, увек су врло емотивне, а тако је недавно било и на представљању у Новом Саду. Ретки су они који док се читају стихови њених песама, могу уздржати да не пусте сузу. Истинску, која чисти душу.