У СРБИЈИ СУ МЕ УВЕК СЈАЈНО ПРИХВАТАЛИ: Цењени кантаутор из доба Југославије, Владо Креслин, за "Новости"

ПРИЛИКОМ набрајања значајних кантауторских имена бивше Југославије, Владо Креслин је неизоставан у врху листе.

Фото В. Данилов

Чињеница је да популарност сународника из Словеније Зорана Предина није стекао, али, нису ретки посвећеници који управо Влада стављају на сам врх. Што као соло извођач, што у групи "Мартин Крпан", или кроз "Белтиншку банду", "Мале богове", многе његове жанровски шаролике песме су ушле дубоко у народ. Креслина је, попут бројних колега, погодило све што се дешава око короне.

- Кад је почело све то, у марту 2020, видео сам Италијане како певају на балконима - прича Владо за наш лист.

- Онда сам узео гитару, стао на свој балкон и рекао: "Запеваћу и ја једну италијанску", као чин солидарности. Други дан сам рекао себи, види, ово ће да траје неко време, па сам засвирао Satisfaction. Сваке вечери сам, 50 дана, изводио по једну песму. У том првом таласу сви смо мислили да ће да траје до јуна прошле године, и да ће затим да буде супер. После је, међутим, уследила депресија. Видим да сте ви у Београду добро радили са вакцинама. Моји пријатељи су долазили код вас због тога.

Описују вас као фолк-рок музичара. Тај термин је, током деценија, мењао значење?

- Питали су не недавно кад сам се навукао на фолк. Кажем - као и сви, '68. Мене за то везују јер сам, више из зафрканције, почео да свирам са музичарима из свог села. Снимали смо мађарске шлагере, тужне недеље... Чак је мој отац снимио "Беле руже, нежне руже". Оживео сам неке прекомурске песме. И моја ауторска линија има тај мирис. Мени је то "фолк" у реду, што да не.

Кантауторска сцена Словеније је, у време Југославије, била изузетна?

- Они су и даље код нас веома јаки. Нажалост, нису познати у Србији, јер ми са нашим језиком тешко пролазимо. Ваша и наша деца сада комуницирају на енглеском, што је катастрофа. Ја све моје, кроз "Алана Форда", одржавам на српско-хрватском. Ако то не знате, нећете разумети толико хумора. Ми, Словенци, нисмо тимски јаки. У спорту смо, рецимо, добри тамо где смо сами. У реду, ту је и кошарка. Мени је супер у бенду, али и самом. Тад си независан. Ми смо сви пасли на пољу које су преорали Марко Брецељ, Томаж Пенгов, Томаж Домицељ... За мене, Брецељ је био тај који је преокренуо свашта - не само у словеначкој, већ у југословенској музици.

Смрт Ђорђа Балашевића вас је, сигурно, јако погодила?

- Како да не. Са њим сам свирао заједно на великом концерту у Сарајеву после рата, 2000, где су били извођачи из свих република бивше СФРЈ. Влада Дивљан је био мој гост у Цанкарјевом дому...

Жалите што нисте више порадили на популарности у Југославији?

- То ми је једино жао, што нисам направио већу каријеру на Балкану. Увек кад дођем, публика је отворена и одмах ме разуме.

Јесте ли југоносталгични?

- Штета што, културно, не можемо да живимо на истом простору. Државе се затварају као тврђаве. Ја гледам српске, хрватске, босанске филмове. Волим Балашевића, севдах. Да ли је то југоносталгија?

ДОКУМЕНТАРАЦ КАО "РОУД МУВИ"

ДОКУМЕНТАРНИ филм о Креслину, "Пој ми песем" (2018), недавно је приказан на "Данима словеначког филма" у Београду.

- Не могу да будем објективан, али моји пријатељи кажу да је добар - вели за наш лист Креслин.

- Утисак је као да си на концерту. Режисер је стављао целе песме, снимљене на различитим местима. Није типичан документарац, где би ме моји пријатељи хвалили. То је нека врста "роуд мувија", а разлог је што нисмо имали много пара. Велику, праву камеру могли смо да користимо само седам дана. Увек кад смо се возили Прекомурјем, из Љубљане, онда смо размишљали - ако идемо два сата тамо, два назад, а камеру платимо на дан, хајде да се снимамо и током вожње.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације