ПОСЛЕДЊИ ИНТЕРВЈУ МИЛУТИНА ШОШКИИЋА: Велики Шоле, јачи од свих неправди
ОВЕ суботе напустио нас је легендарни голман Партизана и репрезентације Југославије Милутин Шошкић. Претпоследњег дана прошле године, дан пред 84. рођендан, за спортски додатак "Новости" дао свој последњи интервју за медије.
Све је код овог јединственог човека, добричине каква се ретко среће и голмана од којег су дрхтале некадашње највеће фудбалске звезде, за причу и препричавање.
- Проводим дане у свом стану на београдској Карабурми. Неколико најискренијих и најоданијих пријатеља брине о мени као најрођенијем. Партизан је такође увек спреман да помогне и захвалан сам на томе. Редовно читам комплетну дневну штампу и са нестрпљењем чекам ове силне фудбалске преносе током викенда - каже нам Милутин Шошкић.
Дакле, 31. децембра легендарни Шоле напуниће 84 године, јер тако пише у документима. Међутим, мало ко зна да ће то бити Шошкићев 85. рођендан! Мало ко зна да је рођен у Пећи последњег дана 1936, а не 1937. године! Јер, када је давно требало да га региструју за јуниоре Партизана имао је годину "вишка"...
Породица Шошкић доселила се из Пећи у Београд 1947. године. Десетогодишњи Милутин одмах се почео занимати за лопту и пријавио се у пионирску екипу Црвене звезде. У тиму је играо на месту десног крила, или десне полутке. Неки тадашњи тренери нису довољно обраћали пажњу на њега и његов таленат. Млад и осетљив, као дванаестогодишњак је 1949. године прешао у пионирски састав Партизана. Овде је задовољио тренере црно-белих, па је наставио да успешно игра и даје голове.
Трајало је такво стање око годину дана. А онда, на једном тренингу, требало је одиграти утакмицу на два гола, али једна страна није имала голмана. Одважни Милутин се понудио да стане на гол и ту одмах задовољио. После тренинга, остао је заувек на голу, на срећу Партизана и југословенсог фудбала. Доживеће највећу славу и сврстати се у ред најбољих голмана света!
У пионирском саставу Партизана, сада у новој улози, брзо је напредовао. Већ 1955. године, као осамнаестогодишњак, налази се на списку Партизанових првотимаца. Исте године, одиграо је чак 16 утакмица за сениорски тим Партизана, смењујући се са Славком Стојановићем.
Припадао је златној генерацији Матекалових беба, који су касније направили прави бум у југословенском фудбалу. Но, већ на почетку каријере, доживео је тешку повреду ноге. На утакмици против мостарског Вележа 1957. године, у дуелу са једним противничким играчем, доживео је тешку повреду лигамената десне ноге. Лекари су били мишљења да је овај младић, са својих 20 година, заувек изгубљен за фудбал. Тешко је прихватио мишљење лекарског конзилијума. Но, Шошкић је чврсто веровао да ће се вратити на гол-линију.
Насупрот лекарској дијагнози и мишљењима, захваљујући мукотрпном раду и вежбању, после годину дана вратио се фудбалу. Том приликом, носио је гипс на нози четири месеца. Након тога, после шест месеци рехабилитације, почео је да тренира и повремено да брани. Како му је у то време било, то само он зна. Две и по године после повреде, овај млади и даровити голман стајаће на голу државне репрезентације Југославије.
Изванредним одбранама Партизановог гола сврстао се у ред најбољих голмана у држави. Тако се нашао на оку и списку селектора. За утакмицу против Мађарске, у Београду, 11. октобра 1959. године, позван је у репрезентацију да буде резерва Владимиру Беари. Беара је био капитен на тој утакмици и играо је свој 59. меч.
У првом полувремену, које је завршено резултатом 2:2, Беара је примио два гола. Наш селектор одлучује се за промену, па индиспонираног Беару на голу, у 38. минуту, замењује млади дебитант Милутин Шошкић. Имао је тада непуне 22 године. Иако је у другом полувремену примио два гола, оставио је солидан утисак. Изгубили смо ту утакмицу против Мађара са 4:2. Једна легенда, Беара, приводио је крају своју репрезентативну каријеру, док је други голман, Шошкић, ступао на велику сцену.
Ушао као замена, па замењен!
Са 15 година уврштен је у омладинску репрезентацију Југославије, за коју је одиграо 12 утакмица. Овом приликом, напоменућемо да је Милутин био учесник омладинског Светског првенства у Бриселу, за Светски куп 1953. Јединствен случај у свету који се догодио у финалу против Мађарске: У 25. минуту повредио се Дивијачки, голман омладинске репрезентације Југославије. Уместо повређеног Дивијачког, на гол је стао млади Милутин Шошкић. Да парадокс буде већи, у другом полувремену Дивијачки се поново враћа на наш гол, а Шошкић на клупу за резервне играче! Мађарска је освојила Светски куп за омладинце (2:0). Већ тада је направљена велика неправда према младом Шошкићу. Стајао је на голу и није примио гол! Касније ће доћи и друге неправде према Шошкићу, а да се нико није запитао: "Зашто?!"
Од овог сусрета, ужа одбрана репрезентације, у саставу: Шошкић, Дурковић, Јусуфи, одиграла је заједно, узастопно чак 33 наредне утакмице!
Исте, 1959. године, почеле су квалификације за Куп европских нација и Олимпијске игре. Шошкић је стандардни голман наше најбоље селекције. Једини озбиљнији конкурент био му је Благоје Видинић. Од пет утакмица за Куп европских нација, Шошкић брани на три, а Видинић на две. Али, зато Видинић брани у финалу против СССР-а у Паризу, 10. јула 1960. године. После продужетака, изгубили смо резултатом 2:1 и освојили сребрну медаљу.
Зашто је тако испало, никоме ни данас није јасно. Шошкић није био повређен, а бранио је у стандардној форми!
Шошкић је бранио на све четири утакмице у квалификацијама за Олимпијске игре у Риму, 1960. године. На завршном турниру, од пет сусрета, Шошкић брани на три, а Видинић на две утакмице. И сада се треба упитати зашто је популарни Шоле био спречен да брани у полуфиналу и финалу Олимпијских игара. Овим поступком нанета му је увреда и велика неправда, без обзира на чињеницу што је Видинић, на утакмицама на којима је бранио, био на висини задатка. Поновила се иста грешка као у Паризу. Ова неправда никад неће избледети, нити ће бити заборављена. До финалне утакмице у Риму, Шошкић је имао 17 наступа у репрезентацији, а Видинић само шест!
Најбољи на СП 1962. у Чилеу
НА Светском фудбалском првенству у Чилеу, 1962. године, Југославија је у четвртфиналу избацила из даљег такмичења СР Немачку, репрезентацију која је важила за фаворита Првенства. У завршници овог такмичења, наша репрезентација је заузела четврто место. Несрећно је изгубила бронзану медаљу. Победила нас је репрезентација Чилеа 1:0 и то аутоголом Влатка Марковића у 90. минуту утакмице. Заједно са Чехословаком Шројфом, Шошкић је проглашен за најбољег голмана Светског првенства 1962.
На голу Партизана, у то време, Шошкић је знао само за успехе. Освојено је државно првенство 1961, 1962. и 1963. године. Три титуле заредом. Он је најбољи голман прволигашког каравана. Године 1961, на 22 прволигашке утакмице примио је 23 гола; 1962, на 22 утакмице 22 гола, а 1963. године, на 26 утакмица - 22 гола. Остаће, такође, за сва времена забележено да је популарни Шоле освојио жуту мајицу у избору "Народног спорта" из Загреба, као најбољи фудбалер Југославије за 1961. годину.
Први пут после 30 година, Југославија је, са Шошкићем на голу, победила репрезентацију Мађарске, у Будимпешти, 14. октобра 1962. године, резултатом 1:0. Победоносни гол постигао је Милан Галић. Коначно је прекинута једна непријатна традиција.
Феноменалне одбране Шошкића нису заборављене ни после Светског првенства у фудбалу, тако да је и даље био у самом врху најбољих голмана света. У организацији Фудбалског савеза Енглеске, поводом стогодишњице овог савеза, одиграна је, Лондону, 23. октобра 1963. године, званична утакмица између селекције Енглеске и тима Света (ФИФА). Енглези су славили победу са 1:0, ФИФА је, за тим Света, одабрала следеће играче: Јашин (СССР), Ђ. Сантос (Бразил), Шнелингер (СР Немачка), Плускал, Поплухар и Масопуст (Чехословачка), Копа (Француска), Лоу (Шкотска), Ди Стефано (Шпанија), Еузебио (Португал), Генто (Шпанија), Шошкић (Југославија), Ејзагир (Чиле), Бакстер (Шкотска), Зелер (СР Немачка) и Пушкаш (Мађарска).
Пред 105.000 гледалаца, Шошкић је заменио славног Јашина у другом полувремену. После 43 утакмице у дресу репрезентације Југославије, ово му је било највеће фудбалско признање. Једном речју, додирнуо је сам врх своје успешне и богате каријере.
Као дугогодишњи капитен златне генерације Партизана, био је актер највећег успеха у историји овог клуба. Партизан је, у такмичењу за Куп европских шампиона, стигао до саме његове завршнице. Изборио се за финале, са чувеним мадридским Реалом. У Бриселу, Партизан је изгубио од шпанског клуба са 2:1. Остаје за утеху да су црно-бели били равноправан ривал и да су достојно бранили углед југословенског фудбала.
После овог финала, фудбалски менаџери "очерупали" су екипу Партизана, јер се готово цела расула по европским клубовима.
Пре него што ће отићи у ФК Келн, Шошкић је одиграо своју опроштајну утакмицу у репрезентацији Југославије. Било је то у Београду, 1. јуна 1966. године, против Бугарске, а изгубили смо са 2:0.
По завршетку југословенског фудбалског првенства 1966. године, Шошкић је потписао уговор са немачким ФК Келн. Успешно је бранио у Бундеслиги, све до 1968. године, када је сломио потколеницу десне ноге. Уз пословичну упорност и захваљујући спортској издржљивости, Шоле се, после дуже паузе, поново вратио на гол Келна. Иначе, Келн је, без Шошкића, таворио на дну табеле. Мада је још увек осећао последице повреде, тренер Меркел је инсистирао да стане на гол. Била је то трећа утакмица на голу Келна, после повреде. На почетку утакмице, у 9. минуту, бацио се противнику у ноге, али је осетио страшан бол - иста нога је поново сломљена. Неки играчи Келна су плакали, јер су знали да је ово дефинитиван крај каријере овог великог аса. Повреде су га пратиле кроз читав играчки век.
У Келну је бранио од 1966. до 1971. године и за њега је одиграо 65 утакмица. Са овом екипом освојио је Куп Немачке 1971. године. У Шошкићевој биографији остаће уписано да је играо само за два клуба - Партизан и Келн.
Вођен носталгичним осећањима и свим оним што је претрпео, желео је што пре да се врати у Београд и свој Партизан. Међутим, из непознатих разлога, то се није остварило и популарни Шоле је заувек морао рећи збогом активном игрању у својој 34. години.
За Партизан дао шест голова из пенала
У богатој и успешној играчкој каријери, остаће записано да је овај врхунски голман одиграо 50 званичних утакмица за репрезентацију Југославије. Забележио је 29 победа, седам нерешних утакмица и 14 пораза. Примио је укупно 62 гола, што је 1,21 просечно по утакмици. Одиграо је за најбољу југословенску селекцију и једну незваничну утакмицу. По један наступ је имао за Б селекцију, као и у младој, а 12 наступа је забележио за омладинску репрезентацију Југославије.
За екипу Партизана одиграо је 371 утакмицу и постигао шест голова из пенала.
Посветио се тренерском позиву. ОФК Београд му је понудио да буде помоћник Борису Маровићу и да тренира голмане. После две године заједничког рада, преузима место шефа стручног штаба "романтичара" и на тој дужности остаје три године. Укупно је у ОФК Београд провео шест година. Следи одлазак у друголигашку екипу Кикинде, са којом је био на прагу прве лиге. Коначно, доживео је да му се жеља испуни и да приступи свом Партизану, 1978. године, где је радио у стручном штабу који су чинили Анте Младинић и Зоран Миладиновић.
У Партизану је обављао дужности које су му биле поверене: био је тренер голмана, помоћни тренер, шеф стручног штаба... Праву прилику у нашем фудбалу никад није имао. Увек се сумњичаво гледало на тренере који су били голмани.
Са Партизаном се, по други пут, растао 1993. године. Отишао је у Америку, на позив Боре Милутиновића, који је тада био селектор државне репрезентације САД. Био је Борин помоћник у припреми америчке репрезентације за Светско фудбалско првенство 1994. године. Шошкић је са задовољством прихватио позив свог некадашњег саиграча и друга из Партизанових славних дана. Репрезентација САД је постигла успех мимо свих очекивања. После Светског првенства, Милутиновић се вратио у Мексико, а Шошкић је остао у америчком фудбалу и радио у стручном штабу америчке селекције као тренер голмана.
Иза њега су остали успеси и резултати. У САД је много урадио на популаризацији овог спорта. Био је, и остао, цењена и уважавана личност, како у фудбалу, тако и у приватном животу. Навијачи свих клупских припадности су га волели, ценили и уважавали. Био је, и остао, личност за пример будућим генерацијама.
Остао је појам фер-плеја, јер никад није био опоменут или искључен за време активног играња. Свакога је ценио и поштовао и зато су људи и њега волели. Остао је цењен и поштован и по завршетку успешне фудбалске каријере.
Препоручујемо
ПАРТИЗАН СЕ ОПРОСТИО ОД ЛЕГЕНДЕ: Тужан дан за сваког члана црно-беле породице
27. 08. 2022. у 18:33
ПРЕМИНУО МИЛУТИН ШОШКИЋ: Лeгендарни голман Партизана и репрезентације
27. 08. 2022. у 18:12
ЗАСТРАШУЈУЋЕ! Загубио је добитни тикет, а када је пронашао оног ко га је "подигао" запалио му је кућу (ВИДЕО)
"Кладионичарске приче" Милана Ђурице су видео-пројекат компаније Новости намењен свим љубитељима спортског клађења који могу да уживају у занимљивим причама најпознатијег српског типстера и његових гостију.
28. 12. 2024. у 10:05
ТОНИ КРОС ЖЕСТОКО ПОНИЗИО ЛУКУ МОДРИЋА: Хрват ово никако није очекивао
Баш овим насловом један од најчитанијих хрватских дневних листова обавештава тамошњу јавност шта се догодило.
26. 12. 2024. у 19:38
БИЉАНА О РАЗВОДУ: Боље болан крај, него бол без краја
БИЉАНА је недавно прокоментарисала епидемију развода на домаћој естради.
27. 12. 2024. у 22:26
Коментари (0)