ВЕЉКО ПАУНОВИЋ О ОЧЕВОМ ЗАВЕТУ, КУЛТУ РЕПРЕЗЕНТАЦИЈЕ... Бог своје најтеже мисије даје својим најбољим изабраницима

За многе је то била ‘немогућа мисија’, али је Фудбалски савез Србије био упоран, са јасним ставом, конкретним намерама и огромном жељом. И на крају је успео. Информација која је претпоследњег дана октобра објављена на званичном сајту наше организације, обрадовала је фудбалску Србију. У последње две квалификационе утакмице за Светско првенство, нашу А репрезентацију водиће Вељко Пауновић.

Фото ФСС

Селектор који је пре тачно десет година Србији подарио светску титулу са селекцијом до 20 година, поново је ту — да вером, радом и енергијом покуша да пробуди оно најбоље у српском фудбалу.

Две утакмице, две прилике. И много више од тога: време да покажемо заједништво, понос и борбу до последњег минута.

Са Вељком Пауновићем о његовом повратку, изазовима који предстоје, али и о вери која никада не престаје...

ПАТРИОТИЗАМ И ОДГОВОРНОСТ

– Од краја 2015. године, скоро десет година нисам био у Спортском центру у Старој Пазови. Осећам се пријатно као и тада. Много лепих сећања… мало сам узбуђен. Драго ми је што у Спортском центру видим људе са којима сам и тада сарађивао, што су и даље у Савезу и што имамо прилику да поново будемо део заједничке мисије и новог задатка – видно узбуђен почиње причу за сајт ФСС човек који на клупу репрезентације долази у веома деликатном тренутку, када шансе за одлазак на Светско првенство постоје, али зависе и од других резултата.

Фото: ФСС

Колико вам је било важно да у овим околностима покажете да патриотизам има предност над свим другим изазовима у каријери?

– Прилика не бира тренутак, али се ова указала у моменту када је остало упражњено место селектора. Ја сам управо завршио један пројекат и отворила се могућност. Није било пуно времена, одлука је морала брзо да се донесе. Коцкице су се поклопиле. Моја дужност је била да одговорим на позив што је брже могуће, да дођем у Београд и ставим се на располагање репрезентацији.

Како сте доживели позив ФСС – као изазов, обавезу или емотивну дужност?

– Све то у некој одређеној мери. Од малена сам привржен репрезентацији. Био сам играч, репрезентативац, али нисам остварио сан да одиграм онолико утакмица за државни тим колико сам желео. Као тренер и селектор, тај осећај се враћа. Превасходно због ових момака који се налазе на фотографији иза нас – са Новог Зеланда. Можда је ово и последња прилика да се поново нађемо на заједничком задатку, као пре десет година. Нисам смео да је пропустим. У очима јавности ово је тежак задатак, али знам да постоји група момака који знају како се побеђује и знају како да пловимо кроз ове немирне воде. То ми улива сигурност да ћемо направити заједништво и све што је потребно за успех. Идемо свим срцем.

ВЕРА И ЕНЕРГИЈА

Познати сте по томе да верујете у тим, чак и када су околности тешке. Како ту енергију преносите на играче?

– Полазим увек од себе. Аутентичност, вера у себе. Када верујете у оно што радите и у људе који вас окружују, нема потребе да тражите велике речи и извор мотивације. То постаје природно стање сигурности и самопоуздања које се преноси на целу екипу.

Фото: ФСС

Када се осврнете на 2015. и светско злато са омладинцима — шта из тог искуства можете да пренесете сада, на сениорски тим?

– Готово да не прође месец, а да не погледам неки видео са Новог Зеланда. Увек сам имао живу слику да ћемо једног дана поново сарађивати. Никада нисам заборавио те момке, ни одaкле смо кренули. После тог Светског првенства направио сам један клип — наш пут до трофеја. Гледао сам га често, и данас, кад га се сетим, увек ме обузме исто узбуђење. Радујем се што ћу сарађивати и са неким момцима који нису део те генерације, али такође поседују шампионски потенцијал.

Какве су биле реакције тих играча када сте им јавили да поново преузимате репрезентацију?

– Осетио сам узбуђење и понос. Жао ми је што је неколико њих повређено и нису могли да се одазову позиву, а веома су битни за групу, битни за концепцију тима, како у техничком и тактичком, тако и у људском смислу. Али реакције су биле дивне. Тих десет година смо остали у контакту — бодрили се током повреда, честитали једни другима на успесима, делили тренутке. Чуо сам од Бате Мирковића који је водио репрезентацију у Андори да су момци и даље сјајни професионалци, да се међусобно поштују, верују једни другима, да их и даље краси онај исти ентузијазам. Сећам се када смо се опраштали после Новог Зеланда, рекао сам им да бих волео те вредности да задрже шта год да се деси у њиховим каријерама. Зато ме је Батина информација силно обрадовала. Поносан сам на њих.

ПРВИ КОРАЦИ И НАРЕДНЕ УТАКМИЦЕ

Први ривал је Енглеска, потом Летонија — два потпуно различита изазова. Како приступате припреми?

– Прва утакмица је увек најважнија. Максимално смо фокусирани на Енглеску — репрезентацију која је већ обезбедила пласман и доминирала током квалификација. Нису примили ниједан гол, њихови нападачи нису имали милости. Биће то најтежи могући противник. Али у фудбалу је увек 11 на 11. Срце, вера и припрема често праве разлику. Желимо да будемо храбри, паметни, организовани и да верујемо до краја.

Ваш отац, Благоје Пауновић, био је део репрезентације која је 1968. године у Фиренци забележила последњу победу у дуелима са Енглеском.

– Да, и председник Џајић је тада постигао гол. Сећам се тих снимака, слушао сам татине приче. То је био велики дан за наш фудбал. Енглеска је тада била актуелни светски шампион. Победили смо их тада – хајде да дамо све од себе и сада. Фудбал увек пружа нову шансу, а на нама је да будемо вредни и достојни да је заслужимо.

ВИЗИЈА И ФИЛОЗОФИЈА РАДА

Шта за вас представља „српски фудбалски идентитет“ – нешто што треба да се види на терену?

– Да будемо организовани, дисциплиновани, храбри и да покажемо свој таленат. То су четири стуба. Редослед није битан, увек један од њих дође више до изражаја. Тек кад спојите сва четири, добијате ионај пети, у фудбалу можда и најважнији – право дасе срећа окрене на вашу страну. Знам из личног искуства, што играчког, што тренерског, у великим утакмицама срећа може бити пресудан фактор, али само ако сте испунили претходна четири предуслова.

Фото: ФСС

ПОГЛЕД УНАПРЕД

Ако бисте морали у једној реченици да опишете своју тренутну мисију на кормилу репрезентације, како би она гласила?

– Имали смо слоган на Новом Зеланду, а важи и данас: Бог своје најтеже мисије даје својим најбољим изабраницима.

Шта бисте пред излазак на Вембли поручили играчима, а шта навијачима, који увек очекују више и никада се не предају?

– Порука је иста за све: да верујемо једни у друге, да дамо све од себе и да не одустајемо ниједногтренутка. Да будемо најбоља верзија себе и да верујемо у успех – у саиграча, у групу и у подвиг који јуримо заједно – јасан је Пауновић.

Некад није важно колико времена имаш, већ колико вере носиш у себи. Србија има још две утакмице, али има и селектора који никада не одустаје. Вељко Пауновић — поново на месту успеха. Тамо где се гради вера у немогуће.

ПРИВЕЗАК КОЈИ ЈЕ ЧЕКАО ТРЕНУТАК

Вељко је као клинац носио привезак Златног глобуса и маштао да заигра за своју земљу на Светском првенству.

– Добио сам привезак од брата од тетке, Дејана…били смо деца. Чувао сам га и носио са собом током свих окупљања са репрезентацијом, касније и кроз тренерску каријеру. На тим силним путовањима, једноставно је нестао. Мислио сам да сам га изгубио. Пре неки дан, док сам се паковао за пут у Србију, отворио сам фиоку и нашао га у једној старој кутији. Као да ме је чекао. Послао сам одмах слику људима из Савеза, конкретно Николи Лазетићу. Невероватно… баш сада… као неки знак – каже Пауновић. 

ОЧЕВ ЗАВЕТ И КУЛТ РЕПРЕЗЕНТАЦИЈЕ

Прошао је као играч све селекције Фудбалског савеза, али је само у два наврата добио шансу да брани боје најбољег државног тима.

„Мени је тата пренео тај осећај шта значи играти за своју земљу. Играо сам за млађе селекције и сећам се Сантрача, Топлака, Миљана… људи институције… тај Лала економ… ми кад дођемо тамо, па обучемо опрему, она тренерка мирише… па грб извезен на дресу… ја летим… летим! Тај култ репрезентације је за мене био испуњење снова. Сваки пут кад сам се вратио из репрезентације у свој клуб, осећао сам се као бољи играч… као бољи човек… са много више искуства… као да сам заокружио једну целину.“ 

ПРИЈАТЕЉСТВО КОЈЕ ТРАЈЕ

У стручном штабу репрезентације Пауновић се одлучио за екипу сарадника у које има велико поверење, а један од њих је велико име јужноафричког фудбала и Манчестер јунајтеда.

„Квинтон и ја смо се упознали у Шпанији, у време када смо као осамнаестогодишњаци стигли у Атлетико Мадрид. Зовем га Фортуне, јер се у Шпанији тако изговара. Са још тројицом младих играча живели смо у истом стану, у згради која се звала Каље Пингвино. Касније смо ушли у први тим, али се никада нисмо раздвајали — ја сам био у поткровљу, он доле на првом спрату. Посећивали смо се породично и били сјајни другари. Једини је странац кога сам упознао, а да прве речи српског које је научио нису биле псовке. Прво је научио ’брате’, па ’како си’, а онда и нашу храну. Моја мајка га је често позивала на оброке и он је заволео српску кухињу. Једном приликом, када је моја мајка кренула за Београд, Квинтон јој са врата довикне: ’Поздравите Салета и чика Радета!’ – то су моји брат и стриц. Вероватно је то слушао од Ђолета Томића и запамтио. Био је капитен Јужне Африке, али пре свега је велики човек и пријатељ. И признајем, напредовао је са српским.“

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације