ЗЛАТО МИ ЈЕ ДАЛО НОВИ ВЕТАР У ЛЕЂА: Легендарни ватерполиста Милош Ћук о Олимпијским играма, каријери, будућности...

ОЛИМПИЈСКЕ игре су често доносиле горчину Милошу Ћуку. Славни ватерполиста није био у авиону за Лондон 2012. и Токио 2021, а у Рију 2016, уочи финала са Хрватском, повредио је шаку. Зато је две године размишљао да ли да прихвати позив селектора Уроша Стевановића да помогне "делфинима". Преломио је уочи Париза, био један од најзаслужнијих за одбрану ловора и дичи се својим другим олимпијским златом, свестан да је помогао и себи када је одлучио да поново буде део селекције, с којом је у свом првом мандату, као члан најтрофејније генерације, освојио и четири европска и једно светско злато...

FOTO: Tanjug/AP

- Да ли су ми Игре "малерозне" или не, немам појма, али знам да сам увек био на ивици да ли ћу бити у саставу или не. Из тима за Лондон испао сам под чудним околностима, у Рију сам се повредио у најнезгоднијем могућем тренутку, а 2021. мислио сам да ћу са златном генерацијом можда и завршити (уздах)... Зато сам у 2024. ушао без неких очекивања, јер нисам био у репрезентацији три године. Ипак, пожелео сам да још једном све то прођем и доживим. И једино ми је било битно да добро тренирам, да се лепо дружимо, да одемо максимално спремни, хтео сам још једном да дам целог себе, па шта буде. Потајно сам се надао да можемо до злата - прича Ћук.

Тријумф у Паризу вратио је Милошу осмех, поново је магичан, пун самопоуздања у базену. Али, одлуку да се врати није донео лако, јер дуго није могао да се опорави од шока због одлуке тадашњег селектора Дејана Савића да не буде у ужем избору за тим за Токио.

*ЖЕЛИШ ДА ОДИГРАШ ТИКЕТ?*
--> ПРЕУЗМИ 6.000 ДИНАРА И КЛАДИ СЕ <--

- То ме је баш добро уздрмало. Одједном нисам био део нечега, део репрезентације, која мени значи много у животу. Одједном, нисам са људима с којима сам провео најлепше године у животу, делио и добро и лоше. Било ми је врло тешко, јако дуго нисам могао да изађем из кризе, у тадашњем клубу, Радничком, нисам пружао неке партије, скоро годину и по дана нисам могао да дођем себи - сећа се капитен Новог Београда.

Стевановић, чим је наследио Савића 2022, желео је Ћука у тиму...

*ЖЕЛИШ ДА ОДИГРАШ ТИКЕТ?*
--> ПРЕУЗМИ 6.000 ДИНАРА И КЛАДИ СЕ <--

- Разговарали смо, али ја сам тада био у кризи и сматрао сам да не играм на свом нивоу. Никад не бих користио своје име и све што сам стекао само да бих био у саставу, а да то не заслужујем. Зато сам Урошу рекао да нисам прави, да то нисам ја и да не би требало да играм за репрезентацију. Временом смо још пар пута причали, репрезентација је имала лоше резултате и ја сам после СП у Дохи, где смо били седми, претпостављао да ће ме Урош звати. И позвао ме је чим су се вратили. Ваљда сам сварио све лоше што ми се дешавало, негде је то у мени пробудило мотив да запнем да тренирам као луд, и од фебруара до краја олимпијског турнира сам био у неком ритму, нешто ми је давало снагу да сваки дан пронађем мотивацију да тренирам баш мушки. Рекао сам му да се чујемо у мају, јуну и ако будем осећао да је то то, може да рачуна на мене - каже Ћук.

Мада не зна да ли ће и даље носити капицу Србије, истиче да се осећа препорођено:

- Ово злато ми је дало још један ветар у леђа. И даље сам у том ритму, још ме држи та еуфорија. Јако ми је помогла и значи ми много, јер сам доказао сам себи и свима који су сумњали у моје могућности последњих година, а и ја сам био један од њих, да сам ја тај и да могу. То је неко олакшање, које ми омогућава да лакше тренирам, играм, све ми је легло и осећам се добро.

Милош сматра и да нико не може да реши нечији проблем, осим њега самог:

- Успео сам да изађем из кризе. Једног дана ме је то прошло, тог тренутка сам пронашао нови мотив, који ми је дао неку снагу, енергију да све то издржим и да поново буде како треба. Онда је стигла медаља, која је потврда да је све то било исправно, да је све како јесте, тако да сам ја сада свој на своме. И најбитније је то што сам доказао себи да ја то могу, да је то нешто што ме испуњава и што ми даје снагу за даље.

Репрезентација је после Токија почела је да тоне све дубље. Није добро почела ни 2024, јер је на ЕП у Хрватској и СП у Дохи била седма.

- Када сам се вратио, видео сам да и играчи и стручни штаб трпе огромне критике, да су под великим притиском. По мени је нормално да се свакој репрезентацији у било ком спорту дешавају падови. Поготово после нагле смене генерације, као код нас после Токија. Видео сам да су у грчу, јер је већ кренуло добро да се по њима удара по медијима. Опет, ми смо у Париз отпутовали као двоструки олимпијски шампиони. Зато, мислим да нисмо заслужила такав третман какав смо имали до Игара. Мене то није много пореметило, знао сам да ако дамо све оно што имамо, ако се опет ујединимо, ако будемо права екипа, да имамо тај шампионски ген за освајање великих медаља и да можемо до злата - каже Ћук.

Милош је и уочи пута у Град светлости пленио самопоуздањем, веровао је у злато, на турниру је храбрио саиграче, мотивисао их, био је "икс фактор"...

- Вероватно. Али, не само ја, него и Никола Дедовић, што се и очекивало од нас двојице као најстаријих. Сигурно да сам негде допринео том мирноћом да се играчи уједине, повежу још више. Све су то исти људи и када су били девети у Европи и сада када су олимпијски шампиони. Све су то врхунски играчи, требало им је мало старе енергоје, и да у неким моментима можда тај свој лични его мало спусте, да се прилагоде екипи, буквално да се сви подреде тиму. Мислим да смо Дедовић и ја, пре свега својим примером, показали како би то требало да изгледа. Момци су брзо усвојили и сем прве две утакмице у групи, где смо против Јапана и Аустралије личили на "разбијену банду", на осталим, као и на припремама смо изгледали прилично добро. Не можда толико уиграно, али се видело на турниру да је екипа компактна, која ће у једном тренутку кренути да игра онако како би требало. Стварно смо давали сто посто себе сваког дана, на припремама, утакмицама. Свако се подредио тиму, циљу, тако да смо имали основе за велики успех. Дедовић и ја знамо шта су прави предуслови да би се дошло до таквог резултата и пренели смо то на екипу. По мени, све време смо изгледали као екипа, чак и онда када смо изгубили од Аустралије са 8:3. И после те утакмице смо изгледали као екипа, тако да мислим да је то наша одлика, врлина јако битна за турнир - објашњава Ћук.

И ова дружина може за себе да каже, као раније генерације, "ми смо та екипа".

- Тај шампионски ген се преноси. Није чудно, не само у нашем спорту, те репрезентације које освајају увек су у врху, тако да има нешто и до тога. Има и оних као Шпанија, која је и на овом турниру била фаворит, па други олимпијски циклус завршава без олимпијске медаље. Тај ген нам је усађен одмалена, од јуниорских дана. Гледали смо претходне генерације, па покушавали мало то да унапредимо - сматра Ћук.

А конкуренција одавно није била јача, чак седам, осам репрезентација је конкурисало за медаљу.

- Ове Игре су могле лако да демантују све оне који су мислили да се ватерполо игра у три, четири земље. То се видело и по резултатима на олимпијском турниру. Почевши од Аустралије, која је испала од Америке, а можда је играла најбољи ватерполо у групној фази. И Шпанија, Грчка, Италија... То су репрезентације које су увек у врху, а сада су биле испод петог места. Тако да је, по мени, конкуренција била никад јача, никад изједначенија, није било израженог фаворита као што смо били пре Рија 2016. Уочи турнира све су селекције имале подједнаке шансе - каже Ћук.

Славни ватерполиста је поносан на то што су ушли у анале светског спорта, јер су малобројне репрезентације које су на седам олимпијада заредом освајале медаље, које су три пута заредом биле олимпијски победници...

- То су већ неке бројке, које су за светски спорт, не само за ватерполо, велике. Имао сам срећу да сам био део генерације од 2014. до 2016, када смо освајили седам злата заредом. И сада се поклопило, ово је треће узастопно олимпијско злато. Опет, у неку руку, мислим да се то не вреднује превише код нас. Била је еуфорија после Париза, али се све врло брзо заборавило, а мислим да не би требало, јер ово је друга димензија успеха што смо успели да урадимо. Поготово што смо на Игре отишли као шесту, седми фаворит. Испраћени смо без великих амбиција, а вратили се као апсолутни победници, који су у полуфиналу декласирали САД и у финалу Хрватску. Све се то, по мени, брзо завршило и заворавило. Можда је то знак да морамо и даље да се доказујемо, да гриземо - примећује Ћук.

Позлатили Србију у Граду светлости

САСТАВ: Радослав Филиповић, Душан Мандић, Никола Дедовић, Сава Ранђеловић, Немања Вицо, Немања Убовић, Страхиња Рашовић, Радомир Драшовић, Никола Јакшић, Виктор Рашовић, Петар Јакшић, Милош Ћук, Владимир Мишовић. Селектор: Урош Стевановић.

Из једне крајности у другу

"ДЕЛФИНИ" су у Паризу показали да нико не сме Србе да отписује...

- Наравно, увек смо ми били пргави, поносни, који се не дају, када смо натерани у ћошак увек смо најбољи. Такав смо народ. И кроз историју, и кроз спорт. Показало се много пута када је све против нас да смо најбољи, а када је све уз нас да смо најгори. Идемо из једне крајности у другу. Такви смо, какви смо, не можемо побећи од тога - истиче Ћук.

Медаља је брзо заборављена...

ВАТЕРПОЛИСТИ деценијама истичу да злато увек припада прошлости...

- Спорт не трпи историју, не интересује га, мораш да се доказујеш сваког дана. И још је веће оптерећење када оствариш нешто, јер онда мораш да одржаваш тај ниво и не смеш више да се брукаш, да будеш неспреман, да играш лоше. А није лако бити увек на високом нивоу. Поновно и поновно доказивање, златна медаља обавезује, а већ после 10 дана то нико не памти. Сви знају да је била нека Србија, узела три злата заредом и на томе се завршава. Нажалост - примећује Ћук.

Вашим читаоцима здравља и среће

ПОЖЕЛЕО бих читаоцима "Новости" здравља и среће, а за све друго би требало сами да се изборе - поручује Ћук. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације