ЗА СРБИЈУ ДАНАС ЈЕ ДАН ПОБЕДЕ: Интервју - Никола Селаковић, министар за рад, борачка и социјална питања

ФОРМАЛНО-правно је реч о Дану примирја, потписаном 11. новембра 1918. године, у возу са Другим немачким рајхом. Суштински, до тог примирја не би дошло да није било савезничке победе. Први светски рат био је само предворје Другог, који је завршен капитулацијом Немачке. Вероватно да се не би поновило оно што се догодило 1918, а то је да се само потпише примирје под одређеним условима који јесу били веома рестриктивни. Не држећи се форме него суштине, Србија има пуно права да тај дан назову даном своје победе, победе Давида над Голијатом, мале државе по територији и броју становника на коју су се у једном делу рата обрушила два царства и једна суседна држава. Имајући у виду колике је жртве српски народ поднео и читаву епопеју рата, која је по много чему јединствена у историји света, сматрам за моралну обавезу да тај дан називамо даном победе у Првом светском рату.

Игор Маринковић

Овако је у интервју за "Новости" у дану када се сећамо хероја Великог рата у којем је Србија изгубила трећину укупног, а више од 60 одсто мушке радно способне популације, на питање - да ли се и са Даном примирја прави политичко идеолошка игра као и са Даном Европе 9. маја, зашто ствари не назвати правом именом - даном победе и због чега се штеде поражени, одговорио Никола Селаковић министар за рад, борачка и социјална питања.

Колико је и раздобље Великог рата склоно постисторијском инжењерингу? Сведочили смо и константним покушајима да се и Гаврило Принцип претвори у српског терористу и то не само у бившим југо-републикама западно од Дрине...

- Несумњиво је да када се говори о Гаврилу Принципу да је реч о тираноубици, а не терористи. Они којима је ближи онај који је страдао у атентату, никада неће прихватити да је њихов престолонаследник био тиранин. А, све указује на то - понашање Аустроугарске царевине према српском народу у БиХ, чињеница да су Срби без правог и правног основа затварани, да им је имовина одузимана, да су малтретирани у затворима. Аустроугарска званична политика у БиХ је систематски почела да негира право српског народа на национални идентитет и опредељење намећући Калајеву идеологију бошњаштва. Упорно је радила на етничком инжињерингу и на насељавању неаутохтоног народа, па је јасно да је циљ био промена слике тог простора у којој је српско осећање преовладавало. Група младих људи сматрала је да ће последице тиранске власти бити окончане онога тренутка када изврше атентат на престолонаследника, који је намерно, знајући значај Видовдана на Србе, дошао на војне маневре у Источној Босни који и тиме Србима гурнуо прст у око.

Како се уопште дошло до тога да, рецимо, Хашим Тачи на стогодишњицу од завршетка Великог рата у Паризу седи одмах иза председника сила победница? И је ли наша љубав била једносмерна, ако данас потомци Франшеа Д`Епереа заједно са Американцима и Британцима комадају Србију?

- Контрапитање је - шта смо ми после периода Краљевине Југославије у коме је Француска заслужено заузимала место великог савезника из Првог рата, а све до недавно покушавали да урадимо. Пријатељства и савезништва су нешто што се негује, улагања морају да буду постојана и стална. Наши људи који су прошли голготу Великог рата и раме уз раме са француским војницима стајали на Солунком фронту и ослободили нашу отаџбину, имали су осећање према Француској као нашој заштитници. Након Првог светског рата те ствари су промењене, и нереално и романтично је било наше очекивање да се деведесетих Француска пробуди из неког сна и буде тамо где је била и 1918. Нико у међународним односима не живи од старе славе. Традиција добрих односа може да буде добра основа за надградњу нечега у будућности, али она сигурно није нешто што по аутоматизму подразумева одговарајући став или понашање. У тренутку када иза Макрона седи Хашим Тачи, у Француској немамо више генерације које су са нашим дедовима и прадедовима пробијале Солунски фронт. Причу о нашим односима може да шири неко од потомака, али је то много слабије од онога што је свеже. Француска је држава у којој је наша земља деведесетих организовано најинтензивније сатанизована. У односе са француским председником Макроном улаже председник Вучић, стало му је да тренд зближавања надограђујемо. Кад сте мало разгрнули пепео појавио се тај стари жар који се видео током говора Макрона на Калемегдану. Наравно, једна ласта не чини пролеће. Француска је земља која је признала Косово и спонзорисала тзв. Косова, а ми морамо да се боримо и да видимо шта смо ми радили да не би дошло до тога.

Недавно је, после века од смрти, коначно откривен споменик генералу Божи Јанковићу. Ако је Косово најскупља српска реч, зашто смо толико дуго чекали да се одужимо осветнику Косова?

- Најскупљих наших речи се сетимо онда када нам прети могућност да их изгубимо, а не када смо им дали пуни сјај и када смо КиМ одлободили после вишевековног турског ропства. Ђенерал Божидар Божа Јанковић је један од најталентованијих српских војсковођа. Чињеница да је враћен из пензије и постављен на чело Треће армије којем је дат свети задатак да одлободи Косово је доказ војничког умећа. Мало људи зна ко је био Божидар Јанковић. Ако држава није смогла снаге да подигне споменик зашто није Београд где је рођен? Један период наше историје је био преспаван. Сада се враћамо. За све време 19. века Београд је добио само споменик књазу Михаилу. Данас можемо да подигнемо велелепан споменик Стефану Немањи, краљу Петру у Новом Саду, можемо да завршимо Храм Светог Саве, снимамо филмове о краљу Петру Првом, Дари из Јасеновца, Олуји, "Заспанку за војнике", "Хероје Халијарда". Србија то данас може и хоће. Од 1945. до 1990. то није хтела да ради, а могла је. А, где смо видели да је могла? Један од најбољих филмова је "Марш на Дрину" снимњен 1964. споменик војводи Мишићу је подигнут осамдесетих година у Мионици. Немојте да нас чуди све што нам се дешавало на КиМ и шта нам се дешава када нисмо умели да на пијадестал поставимо онога који је извршио вековни задатак да се Косово освети.

Како као министар и човек који воли и добро познаје историју реагујете, рецимо, на оцене професорке Дубравке Стојановић која косовску битку своди, малтене, на измишљотину и празну хвалисавост краља Твртка пред Латинима? Зашто је тај дух самопорицања толико јак у такозваној грађанској Србији?

- Шта очекујете од историјске школе у српским универзитетима која је стасавала у време комунизма и чији је главни циљ био апсолутно ниподаштавање српске историје. Нећу да оцењујем ниједног појединца, али ћу рећи да је историја у време комунизма била тумачена на идеолошким основама, на марксистичко лењинистичким основама, а лењинизам је наметнуо матрицу у којој је највећи народ у СССР и највећи кривац и узрок недаћа. Онда су тако почели да тумаче историју и у Југославији и одатле је скована коминтерновска крилатица да је слаба Србија једнако јака Југославија и да Србима треба сломити кичму, а како ћете да им сломите кичму, осим ако нећете да их убијате у појам и нудите идеолошки тумачену историју.

Чини ли вам се да је план запада да нас натера да миц по миц признајемо Косoво - прихватимо Куртијеве пасоше, заставу, таблице, тако да суштинско признавање са наше стране неће ни бити потребно? Узак је маневарски простор у којем можемо да делујемо.

- Како да буде узак, када смо, када је Вучић дошао на чело Владе имали ситуацију да је 80,85 држава признало независност тзв. Косова. И онда долазите до тога да питање, које државе које нас окужују и сматрају решеним, поново износите на преговарачки сто, а до тада готово да никада нисте били за столом него на столу. Наша ситуаиција никада није била лака. Тешком је чини околност да се у Приштини налази тирански режим Аљбина Куртија чији је циљ уклањање Срба и цркве, чињеница да на Блиском истоку и у Украјини имамо два сукоба који воде ка поларизацији и сврставању држава, а наша војно и политички неутрална позиција је трусна и тешка за одржавање, али се чува. Онима који су спонзорисали независност Косова се жури и притискају нас да урадимо нешто што ниједна друга земља није урадила, а ми у нашој истрајности покушавамо да будемо што је могуће чвршћи. Оно што од нас хоће, а то је признање Косова, никада неће имати. У време власти тих који оптужују Вучића да води земљу путем признања, највише је било признања, а за време наше власти 26 земаља је повукло признање. Имате белешке у МСП где се дипломатама САД говори да док Борис Тадић не победи на изборима, одложе признање. И сада ти дођу и причају о Косову. Као и човек чији је некадашњи председник партије потписао пуштање Куртија и терориста - браће Мазреку који су детаља описали да су силовали децу, убијали их и бацали их у креч. Они у чије време је Смедеревска железара радила тако што је секла наше тенкове. Да је неко хтео да признаје Косово, урадио би то у првим годинама власти. А, није хтео сада, неће ни тад, а неће ни у будућности.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације