ИТАЛИЈАНСКА НОВИНАРКА, СВЕДОК РАТА: Оптужбе против председника Вучића су апсурдне, "Сарајево Safari" је пропаганда

ИТАЛИЈАНСКА новинарка и публицисткиња Жанин Тоски Марацани Висконти годинама проучава Балкан, рат у Босни и Херцеговини, Косово и Метохију и улогу међународних институција у кризама које су обележиле крај двадесетог века.

Foto: Printksrin

У претходном разговору за Српски Угао описала је своје прво путовање у ратно Сарајево 1992. године, када је летећи специјалним летом са Елијем Визелом и страним новинарима, из непосредне близине видела како изгледа град под опсадом. Тада јој је, како каже, највећи шок био сусрет са војницима УНПРОФОР-а на сарајевском аеродрому, који су им објаснили да за авион и прилаз писти нису најопаснији српски, већ муслимански снајперисти, иако су западни медији јавности упорно преносили другачију слику.

Управо то сведочанство, као и њени описи српских заробљеника у затвору „Виктор Бубањ“, нагураних у уске ћелије тик уз веселу грају из мензе и бара, подстакло је нашу редакцију да са Жанин Тоски Марацани Висконти отворимо ново поглавље разговора. У овом интервјуу она се враћа на ратне године, говори о  притисцима на српску страну,  улози пропаганде и западних медија, као и о данашњим покушајима да се кроз приче попут „Сарајево сафарија“ обликује јавно мњење о Србији и српском народу.

Српски Угао: Током рата у Босни имали сте несвакидашњи приступ српској страни и војним структурама, што сте делом обрадили у књизи „Коридор“. Када данас гледате с временске дистанце, шта сматрате да Запад и међународни медији и даље погрешно разумеју о улози српског политичког и војног руководства у тим догађајима, укључујући и наратив који се појављује у документарном филму ‘Сарајево Safari’?

Жанин Тоски Марацини Висконти: После потписивања ИНФ споразума 1987. године изгледало је да се хладни рат завршава. Свет је одахнуо, границе су се отварале и чинило се да улазимо у сигурније време. Реаган је гарантовао да НАТО неће ићи ни корак ка Русији, а Горбачов је сањао Европу од Атлантика до Владивостока. Када су Сједињене Државе остале једина суперсила, отворио се простор за спровођење ПНАЦ концепта, идеје која промовише америчку доминацију, војно присуство широм света и превентивне ударе на све што може да угрози америчке интересе.

Југославија се у тој стратегији нашла као препрека. Била је кључна тачка на путу првог продора НАТО кроз Балкан. Обећање о ненапредовању распало се већ 1991. године. У Вашингтону и европским престоницама фокус је одмах стављен на југословенску кризу. За Пентагон је то био проблем, јер би то била прва војна интервенција у Европи после Другог светског рата, а Југославија је била међународно призната држава.

Зато су се почеле примењивати методе социолога Џина Шарпа, који је објашњавао како цивилно друштво може да постане нерегуларна сила без употребе војске. Ту су и модели попут Овертоновог прозора, којима се уз снажне медијске кампање мења јавно мњење тако да оно што је било неприхватљиво постане “разумно”.

Када се погледа све то, не бих рекла да је Запад погрешно тумачио улогу српске политике и војске. Пре је постојала потреба да се конструше непријатељ који би оправдао кораке супротне међународном праву. Чомски је то јасно објаснио: у демократији илузије морају да се усаде, јер независно мишљење може да води политичкој акцији, а то се желело спречити.

Што се тиче филма „Сарајево Safari“, нисам га гледала. Увек прво питам ко финансира такав пројекат. То обично објасни тон и смер приче.

Да ли Ви лично имате било каква сазнања, информације или индиције у вези са наводима о „лову на људе’ над цивилима током рата у Босни, укључујући и оне који се помињу у поступцима пред судом у Милану, али и ранијим причама које су, према тврдњама наших читалаца учесника рата, већ деведесетих кружиле о томе да је такве ствари наводно спроводила Армија БиХ под командом Алије Изетбеговића, о чему је како тврде, тада писала и штампа? Да ли сте током свог рада, приступа терену и контаката са различитим странама икада наишли на трагове или потврде таквих прича?

Жанин Тоски Марацини Висконти: Прве гласине сам чула 1994. године и односиле су се на такозване “викенд борце”. Причало се да људи из Немачке, Швајцарске и других земаља долазе да се боре по неколико дана уз своју етничку страну, па се враћају свакодневном животу. После тога појавиле су се и приче о перверзним богаташима који наводно плаћају да пуцају на цивиле. Помињале су се чак и некакве сарајевске туристичке агенције.

Али то су биле само гласине. Никада нисам наишла на конкретан доказ, бар не на српским линијама изнад Сарајева.

Због чега се, по вашем мишљењу баш сада, три деценије после рата, покреће овај спор пред судом у Милану? Да ли сматрате да је реч пре свега о облику притиска на српску страну и начину да се постепено поткопа Дејтонски споразум и положај Републике Српске, дестабилизује Србија или у томе видите неки други главни мотив?

Жанин Тоски Марацини Висконти: И сама сам се питала зашто се та прича извлачи после три деценије, ако је уопште постојала. Према италијанском закону, све би то требало да буде застарело, осим ако не пронађу неки правни изузетак. Вест је одјекнула као камен бачен у мирну воду и одмах изазвала таласе.

Имала сам осећај повратка у 1992. годину када би се једна медијска бура стишала, а већ би се појавила нова, обично да прикрије друге, много проблематичније потезе у међународном праву и људским правима.

Брисел већ дуго жели да превазиђе Дејтон и направи јединствену државу у којој би бошњачка већина имала већи политички утицај. То би убрзало пут Босне и Херцеговине у Европску унију. Хрвати у Херцеговини већ имају двоструко држављанство и фактички су део европског простора. Република Српска остаје једина препрека, упркос гарантованим правима из Дејтона.

Цео овај случај делује као покушај да се пробуди емотивна реакција јавности. Када се то постигне, лакше је наметнути политичке одлуке које би иначе тешко прошле. Могуће је да се тиме припрема терен и за неки притисак према Србији.

Како коментаришете скандалозне наводе хрватског новинара-истраживача Домагоја Маргетића који је недавно изнео тврдње да је председник Александар Вучић учествовао у „Сарајево Safari“ и за исто поднео пријаву Суду у Милану? Такође, како гледате на чињеницу да је аустријска дневна информативна емисија Зеит им Билд (емитована на ОРФ) путем својих друштвених медија објавила те тврдње да ли је то и политичка и медијска стратегија која има за циљ да утиче на репутацију Србије и српског народа?

Жанин Тоски Марацини Висконти: Тврдња тог хрватског новинара ми делује потпуно бесмислено. Председник Вучић је рођен 1970. и у време наводних догађаја имао је двадесет три или двадесет четири године. Не видим како би тако млад човек могао да води међународну мрежу са филијалама у Сарајеву, Мостару, Немачкој и другим земљама, и то у време санкција и отежаних путовања за Србе. То једноставно не стоји.

Сећам се речи Џејмса Харфа из агенције Рудер & Финн, која је почетком деведесетих радила за Хрватску, Сарајево и косовску опозицију. Рекао је да њихов посао није да проверавају информације, него да их што брже прошире, тако да њихова верзија буде прва и остане у свести јавности. Демантији немају никакав ефекат. Рекао је и да нису ту да раде моралне процене. То је њихов професионални задатак.

Можда исто важи и за Зеит им Билд. Могуће је да се јавности само жели поново наметнути слика о томе ко су “лоши момци”. Када се то постигне, постаје лакше наметати решења која би иначе била оспорена.

(мр Јасмина Драгутиновић/ Српски Угао )

Препоручујемо

Политика

0 15

НАЈСТРАСНИЈИ ПРИТИСАК БЛОКАДЕРА НА ПРЕДСЕДНИКА СРБИЈЕ: Вучићу, мораш отети све што је руско и протерати све русе из Србије одмах!

26. 11. 2025. у 21:25

Политика

0 35

ВУЧИЋ О НАСИЉУ БЛОКАДЕРА ИСПРЕД СКУПШТИНЕ: Имају патолошку мржњу према женама, где виде жену, они је туку - "Презирем такве мушкарце"

26. 11. 2025. у 17:50

Економија

0 34

ВУЧИЋ ПОРУЧИО АМЕРИКАНЦИМА: Захтевам да нам одобрите ту лиценцу

26. 11. 2025. у 17:49

Економија

0 35

НАФТЕ ИМАМО ЈОШ 100 ДАНА Вучић: Домаћински се бринемо о свему, да се не осете несташице

26. 11. 2025. у 17:44

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације