Posrnuće verske prirode

JAVILA mi se jedna gospođa iz Novog Sada i predstavila lažnim imenom. Kasnije se ispostavilo da je razlog bio vrlo prozaičan - ona je bila profesor na Univerzitetu, a njen otac je bio istaknuti filozof, pa se stidela da prizna da je njena kćerka, iako je i sama intelektualka, nastradala od raznoraznih "vračara".
Verina kćerka Irena došla je u dodir sa islamskom magijom, tokom studija prava u Sarajevu, kada joj je jedna koleginica, muslimanka, predložila da odu kod jednog Crnog derviša, da vide šta će dobiti na ispitu, koga su dugo i s mukom spremale. Prihvatila je, jer joj se to učinilo bezazlenim. Sve joj je bilo vrlo tajnovito i orijentalno, ništa nije razumela, ali je zapis primila i stavila ga je u vodu, da je pije ujutro ne bi li bolje pamtila. Od tog dana je izgubila apetit, strašno je smršala, postala je nervozna. Na ispitu je stvarno dobila osmicu, kako je i prorekao onaj Crni derviš. Ali, sve je to bilo nategnuto, a o "boljem pamćenju" nije bilo ni govora. Poverila se drugarici, a ova joj je priznala da i ona ima strahovitih glavobolja od boravka u onoj tekiji, te je bolje da te čini što ih je bacio derviš, skine hoxa.
Šta kaže Hodža
ONDA njih dve ponovo, ruku pod ruku, zajedno odu hoxi na istinu, kažu mu takva i takva stvar, može li im pomoći. - [ejtanovo je to delo - promrmljao je hoxa i nije bio baš siguran da će njegova molitva i zapis pomoći "neverničkoj" Ireni. Tako je i bilo. NJenoj drugarici je bilo bolje, a njoj sve gore i gore...
NJena majka je primetila da joj se sa detetom nešto događa, ali je to pripisala napornom radu na studijama. Uostalom, sama je bila svedok da njeno dete ne izlazi puno i da, do dugo u noć, uči. Bunilo ju je to što izostaju rezultati. - Sigurno je premorena - mislila je majka i posavetovala Irenu da bi najbolje bilo da se malo odmori i da pije vitamine. Međutim, Irena je imala vrtoglavice, često je povraćala i bila je bleda kao smrt. Potražile su pomoć lekara. Irena je, naravno, pred lekarima sve prećutala. Dijagnoza je bila hronična iscrpljenost i malokrvnost, preporučen je odmor i drugačiji režim ishrane. Ali kada ni to, nakon dve nedelje, nije dalo rezultate, Irena je odlučila da se poveri svojoj majci.
Majka je sve slušala, ali nije verovala. Ona je bila ateista, kao i Irena i nije joj bilo jasno o kakvoj magiji govori njena kćerka. - To je bila tek nota u sociologiji, religijski recidivi politeističkih, primitivnih zajednica, pa neće, valjda, njih dve u to da veruju!? - mislila je Vera. Ali, vremenom, počela je sve više da veruje... [to kaže naš narod, muka ju je naterala. NJena kćerka sada više nije mogla ni da pamti.
Opet lekari, opet pregledi i na kraju im jedna medicinska sestra preporuči neku vidovitu Branku iz Banjaluke. Spakuju se i pravo tamo. Uostalom, u Sarajevu je već postajalo prilično vrelo, a Vera je u Banjaluci, gde je nekada radila, imala mnogobrojne prijatelje. Mislile su da će spojiti dobro sa korisnim. Prodale su trosobni stan u Sarajevu i kupile dvosobni u Banjaluci. "Vidovita" Branka im je uzela oko 2.500 DEM, pre nego što su shvatile da su više one kratkovide i naivne, nego što je ona "vidovita". Prestale su da odlaze kod nje, ali je njenoj kćerki bivalo sve gore i gore.
Mag ili siledžija
JEDNOG dana, u novinama su našle poduži članak o Bočeviću. Delovao je kao pustinjak. Novinar je napisao da je on pomogao državnim organima da pronađu stradale ruske novinare, da je mnoge izlečio, rešio misteriozna ubistva... Pomislile su, eto konačno nekog ko nije prevarant, nego raspolaže isceliteljskim moćima. Javile su se telefonom, zakazale prijem. Kažu da je taj susret bio strašan. Bočević je iskolačio na njih one svoje velike oči i dubokim glasom naredio: "Gledaj meee!" Zvučalo je kao da im se pravo iz pakla obratio Satana lično.
Toliko su bile prestravljene, da su pola od onoga što im je rekao, zaboravile. Više su obraćale pažnju na njegov izgled, nego na ono što im je govorio. Danima nisu mogle da se smire, stalno im se javljala ta slika i glas. I on je, naravno, nešto vračao i zadao im da urade neke rituale, pa da mu se ponovo jave. Nisu se više javile.
Vera se, u međuvremenu, preselila u Novi Sad. Tu je, mislila je, njena kćerka bezbednija i moći će da završi fakultet. Prolazile su kroz veoma stresan period. - Izađe Irena na ispit, dugo se pripremala, trebalo bi da sve bude u redu - kaže gospođa Vera. - izvuče pitanja, kad - tap! Blokada! Ne može ničega da se seti! U glavi joj samo nepregledno belilo. Tako jedanput, dvaput, triput... Irena gubi samopouzdanje. Pred ispit dobije temperaturu, izađe joj groznica ili naprasno dobije grip.
Samo zahvaljujući stalnoj podršci i potpori majke, Irena je uspela da nekako studije privede kraju. Počela je i da stažira u jednoj advokatskoj kancelariji. Ali, već je prevalila 27. i ulazi u 28. godinu života, a momka niotkuda. U glavi joj se stalno vrzma Brankino proročanstvo da neće imati dece i još neke crne stvari... Rezultat? Zapada u teško psihotično stanje. život nema nikakvog smisla! Treba da se ubije. Kada joj već predstoji takva budućnost, bolje je da to odmah uradi. Stalno plače. Sada joj utehu više ne pruža ni majčina briga i podrška...
U manastiru ćelije
DOK je Irena bila u bolnici, javlja se pomenuta gospođa i priča mi, najpre selektivno, o čemu je reč i izražava sumnju da je to, možda, prouzrokovala magija. Veru sam zamolila da bude iskrena i otvorena do kraja, jer samo tako može pomoći svom detetu. Ona mi se, posle nekoliko dana ponovo javila, izvinila i otkrila svoj pravi identitet i imena svih onih kod kojih je njena kćerka bila. Slušam je pažljivo i iznenada pitam - [ta ste po veroispovesti? - Molim? - Osetila sam zatečenost i iznenađenje u Verinom glasu. - Znate ja sam bila profesor fizike, nisam bila vernik, bila sam ateista i u tom duhu sam podizala svoje dete. - A sada? - pitam je. - [ta sada osećate? - Pa, mislim da smo pogrešili. Svi su negovali svoju veru, samo smo se mi Srbi busali u grudi što smo ateisti. - Ne pitam vas to... I nemojte me pogrešno shvatiti, ne želim da vas povredim, cenim vaša ubeđenja, ali ako sam dobro iz vaše priče shvatila - uzroci duhovnog posrnuća vaše kćerke su verske prirode, pa je onda logično da na tom planu i tražite lek za njenu dušu, zar ne?
Vera se odmah složila. Preporučila sam joj da porazgovara sa svojom kćerkom o mogućnosti da se krste i vrate u krilo matične crkve. Sutradan Vera me je pozvala i rekla da je njena kćerka sa oduševljenjem prihvatila taj predlog. - Odlično - rekla sam - budući da ste obe ateisti, potrebna vam je duhovna poduka i pravi pastir. Predložila sam im da se obrate za pomoć mati Glikeriji, igumaniji manastira ]elije i da tamo, u manastirskoj tišini, provedu izvesno vreme.
Vera mi se, nedugo iza toga, sa osetnom srećom u glasu, javila i rekla da su se i ona i kćerka krstile u Novom Sadu i da su naišle na dobrog sveštenika, koji im je obećao pomoć. Zatim su obe, na moju preporuku, posetile dr Cvetanovića. Irena je tako dobro napredovala da je za samo tri meseca bila potpuno zdrava. Sada ima samostalnu advokatsku kancelariju i ubeđena sam da će pomoći onima koji su nastradali poput nje, da pronađu pravi put.
(nastaviće se)