Nije bilo masakra

"U RAČKU se prekjuče dogodio masakr, u kome je ubijeno 45 Albanaca. Veće NATO održalo je vanrednu sednicu... Interno smo razmotrili korake, kojima smo podvukli da je NATO spreman za delovanje... Povećava se broj onih, i to ne samo u Briselu, koji smatraju da je vojno angažovanje na Kosovu neizbežno", zapisao je Rudolf Šarping u svom dnevniku 17. januara 1999.

Za nemačkog ministra spoljnih poslova Jošku Fišera, Račak je bio "tačka preokreta", za njegovu američku koleginicu Medlin Olbrajt "galvanizirajući događaj". "Vašington post" je zaključio da je Račak "izmenio politiku Zapada prema Balkanu na takav način, kako to pojedinačni događaji retko mogu da učine."

U kojoj je meri "masakr" u Račku bio neophodan da bi se legitimisao rat, pokazuje i činjenica da je to jedini zločin pre 24. marta 1999. koji je naveden u optužnici Međunarodnog tribunala za ratne zločine protiv Slobodana Miloševića i drugih predstavnika jugoslovenskog rukovodstva. Iz toga se može zaključiti da Hag nije imao dokaze za druge povrede ljudskih prava pre rata, koji se pripisuju jugoslovenskom vrhu. I Vilijem Voker, tadašnji šef misije OEBS-a na Kosovu, svodi kosovski sukob neposredno na Račak: "Naravno da je epizoda u Račku bila odlučujuća za bombardovanje".

U svom "specijalnom izveštaju" neposredno nakon događaja u Račku, Voker govori o dokazima "nasumičnih hapšenja, ubijanja i sakaćenja nenaoružanih civila" i zaključuje da su mnoge žrtve "ubijene iz neposredne blizine". Novinar lista "FAZ" Matias Rib znao je i druge užasne detlje: "Mnoge žrtve su bile osakaćene: razbijene lobanje, unakažena lica, iskopane oči. Jednom muškarcu je odrubljena glava."

MNOGO PITANJA


VEOMA rano je došlo do protivurečnosti u izveštajima Zapada o ovom masakru: tako je Voker govorio o 45 mrtvih, verifikatori OEBS-a su na licu mesta izbrojali konačno 40 leševa. Među mrtvima su "tri žene i jedno dete", tvrdio je Voker, ministar Fišer je neodređeno govorio o "ženama i deci", Hjuman rajts voč navodi najmanje dve žene, jednog 12-godišnjeg dečaka i devet boraca OVK, Matias Rib govori čak o četiri žene i jednom detetu. OEBS je konačno potrdio da se radi o jednoj ženi i jednom dečaku "od deset do petnaest godina".

Naročito je iritiralo ono, što je izvestila francuska televizijska stanica AP-TV, kao i dopisnici listova "Mond" i "Figaro". Srpska policija ih je 15. januara pozvala da na licu mesta snime opkoljavanje i zauzimanje jednog uporišta OVK u Račku. Televizijska ekipa, koja je borbe snimala iz neposredne blizine, kao i novinari i posmatrači OEBS-a, koji su borbe posmatrali sa obližnjeg brežuljka, nisu primetili ništa od onog, što su meštani sledećeg dana ispričali šefu misije Vokeru: da je srpska policija oko podneva u selu razdvojila žene od muškaraca, ove poslednje odvela na jedan brežuljak i tamo ih pogubila. Kada su novinari i ljudi iz OEBS-a 15. januara po podne obišli Račak naišli su na jednog mrtvog i dva povređena civila. Srpska policija je tvrdila da je istog dana ubila 15 boraca OVK.

Zašto je onda u jutro 16. januara pronađeno 40 leševa? Da li posmatrači jednostavno nisu primetili kako je 20 meštana izdvojeno i pogubljeno nadomak sela? Izveštač lista "Mond", Kristof Šatelo u izdanju od 21. januara 1999. piše zašto to nije razumno: "Kako je srpska policija mogla da sakupi grupu muškaraca i mirno ih odvede na mesto pogubljenja, dok je neprekidno bila pod paljbom OVK? Kako je jarak pored puta mogao da promakne meštanima, koji su dobro poznavali svoj kraj, i koji su pre nego što je pala noć ponovo bili u svojim domovima? Ili posmatračima OEBS-a, koji su se više od dva sata zadržali u mestu? Zašto je bilo toliko malo metaka pored leševa, zašto toliko malo krvi, ako je navodno 23 lica iz blizine pogubljeno pucnjevima u glavu? Zar nisu pre u jarak doneta tela Albanaca, koji su poginuli u obračunu sa policijom, kako bi se stvorio jedan horor-scenario, koji bi sigurno ostavio upečatljiv efekat na javno mnjenje?"

INSTRUKCIJE OD NEMACA


NEDOUMICE su velikim delom nestale 17. marta 1999. Tog dana je tim finskih lekara, koji je po nalogu Evropske komisije i OEBS-a pregledao 40 leševa iz Račka, predao izveštaj. Ono što je Helena Ranta, vođa tima, izjavila pojavilo se i u naslovu odgovarajućeg članka u listu "Berliner cajtung": "Ubijeni u Račku su bili civili".

Njen izveštaj je u stvarnosti bio nejasan u mnogim odeljcima: "Nisu postojali dokazi da se kod pogođenih nije radilo o nenaoružanim civilima". Pojam "masakr" doduše nije preuzet u izveštaj, jer "on ne spada u nadležnost forenzičkog tima". Ali formulaciju, koju je predsedavajuća komisije Ranta upotrebila iz Nirneberških procesa, "zločin protiv humanosti", nije bila manje drastična i time se situacija usijala nekoliko dana pre početka rata.

Nakon proučavanja zapisnika može se zaključiti: nije bilo pogubljenja, nije bilo sakaćivanja, nije bilo pucnjeva iz neposrede blizine. Nedokazanim se od ovog trenutka mora smatrati i činjenica su ubijeni bili civili i da su svi ubijeni u Račku. Time su nestale osnove za tvrdnju da se radilo o "masakru".

Kada je izveštaj konačno objavljen 17. marta, gotovo i da nije bilo oslonca za tezu o "incseniranju", već se tu našla jednoznačno-dvosmislena tema o tragovima baruta. Da li se tu manipulisalo? Što se tiče kašnjenja, finski patolog je saopštila da je "nemačko Ministarstvo inostranih poslova preuzelo odgovornost za to". A o fazi neposredno pred 17. mart je na drugom mestu izjavila: "Bilo je pritiska sa različitih strana... U načelu sam, za vreme svog boravka u Račku, instrukcije dobijala od nemačkog MIP. Ambasador Kristijan Pauls me neposredno pred konferenciju instruisao... Cela ta situacija je bila veoma delikatna. Možda ću jednog dana moći otvoreno da govorim o tome, šta je to bilo u Račku. Sada to nije moguće."

SMERNICE ZA RAT

ONI, koji su na početku rospođu Rantu tako dobro instruisali, sada prilagođavaju svoj govor novonastaloj situaciji. "Nemačko Ministarstvo inostranih poslova potvrđuje svoj stav prema mrtvima u Račku", pisao je list "Frankfurter rundšau" krajem marta 2000. Ali, onda slede rečenice iz MIP-a, koje se do tada nisu mogle čuti: "Moguće je da su civili dospeli između položaja Srba i boraca OVK ili da ih je OVK "instrumentalizovala" kao žrtve". MIP dalje skreće pažnju da "nemačka vlada za razliku od američkih "prevremenih osuda" nikada nije govorila o masakru, koji su počinili Srbi... Minisar spoljnih poslova Joška Fišer... je uvek objašnjavao da "svi raspoloživi znaci upućuju na srpske počinitelje".

A kada je bilo raspoloživih znakova, koji nisu na to upućivali, onda ih je on stavljao pod ključ - kao autopsijske izveštaje finske lekarske komisije. To je sa njegovog stanovišta bilo i te kako neophodno: sve što je protivrečilo tezi o srpskom "masakru", bilo bi tih dana krajnje kontraproduktivno za NATO. Tog istog 17. marta, kada je Ranta predstavila svoj završni izveštaj u Prištini, kosovsko-albanska delegacija potpisala je - za razliku od jugoslovenske delegacije - u Parizu ugovor pod diktatom NATO-a. Time su postavljene smernice za rat.


(NASTAVIĆE SE)