Podvala Veslija Klarka

PIŠE: JIRGEN ELZESER

DOKAZI su jasni: NATO je za kosovsko-albansko civilno stanovništvo bio podjednako velika pretnja kao i srpske paramilitarne snage. Pri navodno slučajnom bombardovanju jednog izbegličkog konvoja, 15. aprila u blizini Đakovice, poginule su, najverovatnije, 74 osobe, 13. maja u blizini Koriše, najverovatnije, 81 osoba. Do tačnog broja se nije moglo doći, jer je od nekih žrtava ostao samo prah i pepeo. Ovi događaji su - za razliku od pomenutih izveštaja srpskih masakara u prethodnom poglavlju - precizno evidentirani: predstavnici zapadne štampe bili su na licu mesta gde su načinili detaljne fotografije i video snimke. Posle određenog oklevanja, NATO je u oba slučaja preuzeo odgovornost.

Šarping, koji je drhtavim glasom pričao o patnji kosovskih Albanaca čim bi Srbe identifikovao kao počinioce, ovog puta se nije obazirao na ove slučajeve. Fotografije o ovim događajima i izveštaji očevidaca, ovog puta su ostali u fioci. Neobično suvoparno je komentarisao ovaj masakr u Đakovici u svom ratnom dnevniku:

"Činjenica da su piloti NATO najverovatnije zamenili jednu izbegličku kolonu sa vojnim konvojem je samo tužan primer da ne postoji rat bez civilnih žrtava". Masovno ubistvo u Koriši želeo je da pripiše Beogradu, pa je izrazio sumnju da je Milošević "ovde hteo da podmetne NATO jedan strašan događaj". Nemački kancelar Gerhard Šreder pojasnio je svoj stav pet dana nakon što su bombe pale na Korišu: "Ja sam saglasan sa trenutnom strategijom NATO, smatram da je ona uspešna i protiv sam njenog menjanja". Dok se sve ne razbije u paramparčad...

Civili žrtve mete

GODINU dana nakon završetka rata, Amnesti internešenel je u junu 2000. predstavio izveštaj o prekršajima operacije "Udružene snage" protiv ratnih običaja. Ocena ove organizacije za zaštitu ljudskih prava: "Vojne snage NATO učinile su grube prekršaje protiv ratnih zakona. Time su protivzakonito ubili civile". Bombardovanja sa najtežim "kolateralnim štetama", podvrgnuta su detaljnom ispitivanju i upoređena su sa opravdanjima, koje je pružio NATO:

Napad na voz na mostu kod Grdelice, 12. aprila, sa "najmanje 12 mrtvih": NATO se pravdao time, da je pilot zbog velike brzine leta, nažalost, prekasno ugledao voz. Amnesti skreće pažnju da se pilot nakon prvog napada još jednom okrenuo i dokrajčio ostatak voza. Video snimak, kojim je glavni zapovednik NATO Vesli Klark na konferenciji za štampu želeo da prikaže veliku brzinu voza i neizbežnu odluku pilota, bio je, kako se kasnije ispostavilo, manipulisan - Klark je snimak ubrzao tri puta.

Već pomenuti napadi na kosovsko-albanske izbegličke kolone kod Đakovice (14. aprila sa preko 70 mrtvih), odnosno kod Koriše (13. maja sa preko 80 mrtvih): U oba slučaja se iz Brisela prvo čulo da kolonu nije gađao NATO, već Srbi. Obe tvrdnje povučene su tek nakon nekoliko dana, nakon što su zapadni novinari otišli na lice mesta i tamo našli ostatke municije koja je nedvosmisleno bila zapadne proizvodnje.

Nakon toga je NATO priznao bombardovanje, ali sa opravdanjem da su Srbi albanske izbeglice koristili kao "ljudske štitove" za svoje vojne transporte, koji su bili legitimni vojni cilj. Hjuman rajts voč je istražio ove tvrdnje u slučaju Đakovice i "nije pronašao dokaz" da su Srbi zloupotrebili izbeglice kao ljudske štitove za svoje vojne transporte. Sam Amnesti se u slučaju Koriša potrudio da pronađe albanske izbeglice, koje su u štampi potvrdile verziju NATO. Rezultat: "Nijedan od tih muškaraca nije imao informacije iz prve ruke... a njihova kazivanja o dešavanjima u selu se ne poklapaju sa trenutkom bombardovanja".

Komanda: uništi cilj!

BOMBARDOVANJE RTS u Beogradu 23. aprila, pri čemu je ubijeno "najmanje 16" radnika RTS-a: Dan nakon bombardovanja britanski premijer Toni Bler je kao opravdanje naveo: "Taj aparat...ga (Miloševića) drži na vlasti, a mi kao NATO-saveznici imamo potpuno pravo da takve ciljeve uništimo".

Amnesti je istražio i sledeća NATO-bombardovanja: napad na autobus i naknadnu paljbu na vozila hitne pomoći kod Lužana 1. maja (40 mrtvih): napad na pijacu i bolnicu u Nišu 7. maja (14 mrtvih); bombardovanje kineske ambasade u Beogradu 8. maja (troje poginulih); napad na most u Varvarinu 30. maja (između 9 i 24 mrtvih); napad na bolnicu u Surdulici 31 maja (16 ili 17 mrtvih).

U međuvremenu postoje naznake da je napad na civile izvršen namerno. Vojska Jugoslavije snimila je razgovor prilikom napada na izbegličku kolou u Đakovici:

"Pilot: Sada izlazim iz oblaka. Još uvek ništa ne vidim.

Baza: Nastavite let. Pravac Sever 4280.

Pilot: Spustio sam se ispod 3.000 stopa. Ispod mene kolona vozila. Neka vrsta traktora. Šta je to? Zahtevam instrukcije.

Baza: Gde su tenkovi?

Pilot: Vidim traktore. Ne verujem da su "Crveni" maskirali tenkove u traktore.

Baza: Kakve su to smešne priče? Prokletstvo. Iza toga stoje sigurno Srbi. Uništite cilj!

Pilot: Šta da uništim? Traktore? Obična vozila? Ponavljam: ne vidim tenkove. Zahtevam dalje informacije.

Baza: To je vojni cilj. Uništite cilj! Ponavljam: uništite cilj!"

Crni bilans rata

TO nije bio usamljen slučaj. "NATO je namerno bombardovao Kineze", pisao je britanski dnevni list "Obzerver". Kao dokaz citirani su vojni i obaveštajni izvori kako iz SAD tako i iz Evrope. Shodno tome, bombardovanje je usledilo, jer su Kinezi svojim uređajima omogućili radio vezu jugosovenskoj armiji, nakon što su pogođeni predajnici VJ. I francuski pukovnik Pjer-Anri Binel, koji je do oktobra 1998. bio oficir svoje zemlje u glavnom štabu NATO u Briselu, smatra da se radi o sračunatom napadu. On odbacuje tvrdnju NATO da su pogrešne karte dovele do pogrešnog programiranja cilja, jer lično zna da je u kartama glavnog štaba NATO kineska ambasada tačno obeležena.

Španski pilot Adolfo Luis Martines de la Hos izjavio je nedeljniku "Artikulo 20" da su piloti čak i odlikovani za napade na civilne ciljeve. NJegov pretpostavljeni je više puta protestvovao protiv izbora ciljeva i zbog toga opozvan na pritisak Amerikanaca: "Naređenja su davali američki generali i niko više. Mi smo bili nule... Ovaj okrutni rat, koji je bio samo rat Jenkija, platićemo svi mi".

I tadašnji general-inspektor NATO Klaus Nauman otvoreno je govorio o opravdanosti, čak neophodnosti bombardovanja civilnih ciljeva: "Gde je najslabija tačka mog protivnika? Šta bi najviše pogodilo Miloševića? Ne mislite valjda uništenje kopnenih snaga? Komunistički diktator ne haje koliko ljudi umre. Ono što ga pogađa, to je gubitak onih sredstava, na koje se oslanja njegova moć. A to je policija, to je kontrola medija, i to su industrijski baroni, koji ga podržavaju svojim novcem i fabrikama."

Nije poznato koliko je tačno ljudi poginulo tokom jedanaestonedeljnog bombardovanja. Vlada u Beogradu je februara 2000. objavila sveobuhvatan bilans. Po njemu su NATO-bombe uništile ili oštetile 82 mosta, 422 škole, 48 zdravstvenih ustanova, 74 TV-stanica ili predajnika, kao i brojne elektrane, fabrike i puteve. Ukupna šteta iznosi 100 milijardi američkih dolara. Više od 7.000 ljudi je povređeno, više od 2.000 civila je poginulo. Osim civila, tokom rata su ubijena i 1.002 pripadnika Vojske Jugoslavije, pri čemu ova statistika ne ističe razliku između napada NATO i OVK.

(NASTAVIĆE SE)