Smrt Ane Takić

Pišu: Dragana Zečević i Milena Marković
ANA Takić, iz Prizrena. Imala je samo šest godina. Kraj avgusta, 1999. godine. U kući Takića, deda Veselin (71) i Ana, sami. Život iza zatvorenih vrata, nesnošljiv. Dete nije razumelo zašto su im prozori stalno zatvoreni. Napolju je vrilo. Tutnjali su teški oklonjaci. U restoranu, ispred, Albanci u uniformama OVK. Nemački vojnici KFOR, odavno stigli u Prizren. Obećali da će sačuvati preostale prizrenske Srbe. Mnogi su otišli u kolonama posle vojske i policije.

Velika Gospojina, 28. avgust. Udaraju zvona sa crkve Svetog Đorđa. U Bogosloviji, u blizini, Srbi traže utočište do prve prilike, da odu. Deda Veselin pritisnut nesrećom zatočenog deteta. Sumnja na najgore. Devojčica kroz prozor gleda pticu. Veselin ćuti. Onda je prelomio. Možda je spasi u Bogosloviji... I svetac je, veliki praznik, njegove komšije Albanci poštovali su Gospojinu. Poštovali i Veselina.

Obukao je lepo, prvo sebe, pa unuku. Ani odabrao najlepšu haljinicu. Sebi, prazničnu odeću. Izaći će, pa šta bude, kao u šetnju, onda do Bogoslovije... Do sigurnog utočišta nisu stigli. Oboje su kidnapovani. Albanka iz komšiluka videla je otmičare. Nije smela da pomogne. Pamti tragediju.


STANIMIR I BOBAN
POLOVINA septembra. Ana je nađena na putu Prizren - Žur. Mrtva. Jedna ruka joj je bila odsečena. Ko je oteo i izmasakrirao devojčicu? Još nema odgovora. Komšije Takića, Albanci iz Prizrena, govorili su da su to učinili **neki ljudi sa strane**. O sudbini dede Veselina ni reči.

Rečane kod Suve Reke, 22. septembra, 1998. godine. Tek minulo podne. Srbi u strahu, posle otmice braće Miodraga, Milovana Krstića i njihovog rođaka Slobodana Mitrovića. Kidnapovani u junu. Pamte i otmice čitavih porodica iz Orahovca.

U Suvoj Reci, deca krenula u školu. Prate ih roditelji. Stanimira Blagojevića, učenika osmog razreda, iz Rečana do škole prati ujak Boban. Oteti i dečak i ujak. Stanimir u maju napunio 13 godina. U đačkoj knjižici ostale petice. Želeo je u gimnaziju.

Nikolići iz Retimlja kod Orahovca planirali su da Cvetku (17) najstarijem sinu proslave punoletstvo. Da proslave, kako i dolikuje momku, kakav je bio njihov prvenac. Najbolji đak trećeg razreda srednje tehničke škole u Đakovici.

18. septembar, Retimlje. Nikolići još nisu završili ručak. U kuću upadaju Albanci. Odvode i Rajka i Cvetka. O njima se nikad ništa nije saznalo.

Isti dan, iste godine, nekoliko sati kasnije naoružani Albanci napali na kuću Kostića u Orahovcu. Odvedeni Nebojša Kostić, maturant tehničke škole. Sa njim i otac Mladen.


OSTAO MARKOV CRTEŽ


- UZMITE sve, sve što imam, evo i moj život, samo mi sina poštedite - molio je otac.

- Pusti, tata, nemoj, idem s tobom - tešio je Nebojša oca.

Kostići tragaju za Mladenom i Nebojšom. I pamte.

Priština, 9. jun 1999. godine. Utihli NATO napadi. Najavljeno potpisivanje sporazuma u Kumanovu o povlačenju vojske i policije sa Kosova i Metohije. Svi vide kraj rata. Niko se ne raduje. Prigušena radost dece. Brat i sestra Marko (9) i LJubica (7) izašli iz kuće.

Jutro oko 10 sati. Deca kupila balone. Marko još i blok i bojice. Kidnapovan ispred kuće. Ostao Markov crtež školskog dvorišta i dece u igri.

Petar Ilić, 17 godina, Gornje Selo kod Prizrena. Početak jula, 1999. godine. Leto požurilo, uzrela pšenica. Ilići nisu mislili da napuste Metohiju, a ostave žito. Deveti jul, Ilićima Albanci ušli u pšenicu. Zviždi kosa. Pucaju otkosi. Pada zrelo žito.

- Polako komšije - kazao je Petar Ilić.

Reč po reč. Vratio se 17. godinjši momak ljutit. Opet je izašao na njivu... Nije se vratio.

U dosijeu ovog mladića šturo ispisano: poslednji put viđen 9. jula 1999. godine.

ZNAM OTMIČARE
ZNAM otmičare mog sina Nemanje Božanića - govori Dragica Božanić iz Opteruše kod Orahovca - Oteli su ga, zajedno sa ocem Mladenom Albanci iz komšiluka. Prepoznala sam Hodžu Mazarekua, Sokolja Kabašija, Jupe i Sedeta Kabašiša. Oni su ih odveli. Tražim da odgovore gde su, gde su mi deca i muž.
Nemanja Božanić, kad je otet, imao je 16 godina.

ŽRTVE CELE PORODICE
PORODICA sa Kosmeta, čija su maloletna deca žrtve otmičara tri godine tragaju za svojim sinovima i kćerima. Do sada svi - bezuspešno. Dragica Majstorović, majka gimnazijalca Ivana Majstorovića (17) kaže:

- Sreli smo se sa Širakom, kada je dolazio u Beograd. Ostavio je utisak da razume našu nesreću. Obećao je pomoć. Nije odgovorio.

Mnogi roditelji i rodbina još ne gube nadu. Neki su bili u Rudaru, na identifikaciji odeće predmeta eshumiranih Srba. Nisu prepoznali ništa što je pripadalo njihovoj deci. To je ulilo dodatnu nadu i nastavljaju da tragaju.

Za nekom decom, nažalost, nema ko ni da traga. Žrtve kidnapera bile su i kompletne porodice, kao Sekulići sa četvoro dece.

Nastavlja se