Vratiće se tata...

Pišu: Dragana Zečević i Milena Marković

TEHNIČKI školski centar "Nikola Tesla", Obilić, maja 1998. godine. Zvona odzvanjaju prvoj smeni srednjoškolaca. Pred školom Marija Spasić, kao ukopana. U jednoj ruci fotografija mladića. U drugoj, na kartonu ispisano: "Gde je moj sin Žarko Spasić?"

Deca prolaze. Jedni ćute, drugi viču: "Gubi se, škinja" (pogrdni naziv za Srbe). Neko joj je pljunuo u lice. Poletele su i kamenice. Žena stoji. Bez suze i glasa. Bez pokreta. Izlazila je tako danima. Odlazila je i među komšije Albance. Pisala im pisma i pitala: "Šta mi to, kukavnoj, uradiste?"

Marijin sin Žarko Spasić, vozač u runiku "Belaćevac", prva je žrtva kidnapovanja na Kosovu i Metohiji. Otet je 14. maja 1998. godine.

- Bila je noć - seća se Marija Spasić. - Žarko druga smena. Svojim, starim "gazom", trebalo je da iz Janjine Vode doveze vulkanizere sa ugljene trake. Znao je da su se i pre ove tragične noći oko rudnika motali naoružani pripadnici OVK. Kako da ostavi radnike u Janjini? Šta, ako njih napadnu? Prelomio je i krenuo. Nije se vratio.

Očevici su svedočili: na putu Belaćevac-Grabovac (ovde nema ni jedne srpske kuće) OVK je presekla put. Žarko je pokušao da se vrati. Put je s obe strane bio blokiran. Odveli su ga u pravcu Ćićevice.

Izdrži, pustiće te

SLAĐANA, Žarkova supruga čekala je muža da se vrati iz smene. NJihova deca: Nemanja (8), Milica (6) i Tamara (2) odavnu su zaspali. Samo je najstarija Aleksandra (9) završavala domaći. Vest o otmici javlja policija. Slađanin vrisak budi decu. Žarkovi roditelji u Sibovcu, o kidnapovanju sina saznaju sutradan. Otac Milorad ne veruje. Majka Marija sluti nesreću. Provalio se jauk. Najpribraniji Žarkov brat, Simo, hrabri roditelje.

Peta noć od otmice Spasići ne spavaju. Oko ponoći zazvonio je telefon. Slušalicu podiže Slađana. Čula je Žarka kako s mukom izgovara samo njeno ime. Ispustila je slušalicu. Pritrčao je Simo, uzeo slušalicu, a s druge strane krik: "Slađanaaa". Prepoznao je Žarkov glas. On je ponavljao ime žene. Simo je mislio, s druge strane je magnetofonska traka.

- Ti li si Žarko? - pitao je Simo i čuo samo dve reči, jedva izgovorene: "Ja sam".

- Znaš li s kim razgovaraš? - opet je Simo upitao brata u neverici.

- Simo - uspeo je da izgovori Žarko.

S ove strane veze Simo je vikao, a nije znao da li ga je brat čuo:

- Izdrži, pustiće te. Siguran sam, postiće te. Žena i deca su ti dobro. Na sigurnom su.

U kući pakao. Marija cepa košulju. Deca vrište. Milorad stegao vilice, a jecaj mu trese čitavo telo. Slađana nema i ukočena. U ovoj kući, priča majka Marija, uvek je bila pesma. Sveti Vrači kad se slave, zna se, to domaćini slave.

- Sad sve nestade - kaže - 24. oktobar kad dođe, dan kad je Žarko rođen... E, nema toga dana više.

Još se nadamo

SPASIĆI su bili uvereni da je Žarko greškom otet. Nikako i ničim nisu zasluži ovu tragediju. Albancima se uvek pomagalo. Milorad im put kroz Sibovac izgradio. Peta kuća među 240 albanskih bila je Miloradova. Novac ne duguju. Krv ne duguju. Žarko je i u smeni radio sa Albancima. Nijedan dan bolovanja. Nijedna šihta propuštena. Četrnaest godina staža, bez odmora. Slađana ga molila da napusti posao, kad su počeli napadi na vojsku i policiju. Nije hteo. Voleo je rudnik.

- Pokušali smo da ga izvučemo preko komšija, iz Sibovca - govori Marija. - Svi su bili u OVK. Nismo uspeli. Uputili smo apel u "Koha ditore", u Prištini (dnevnik na albanskom, urednik Veton Suroji) objavili su ga od reči do reči. Nije bilo odziva. Milorad i Simo su posle tražili da se sretnu sa Rugovom, Demaćijem, Vokerom. Primio ih je i Holbruk. Svi ovi susreti završavali su se škrtim odgovorom: "Strpite se... Vratiće se on... Možda je neko od njegovih kolega (Albanaca) u srpskim zatvorima, pa je otet za razmenu."

Vrnjačka Banja, pre dva dana. Poziv iz redakcije "Novosti" Žarkovoj supruzi i deci. Odgovara slađana:

- Još se nadamo da je živ - kaže. Guta suzu. U kući četvoro dece. A, kao da ih nema.

- Teško nam je svima. Najteže je kad deca pitaju kad će tata da se vrati. Ja ćutim, a oni me teše: "Vratiće se on sigurno."

OTETI RUDARI BELAĆEVCA
OTMICA Žarka Spasića za nadležne nije bila i dovoljna opomena da zaštite radnike "Belaćevca", pa je 38 dana od ove tragedije (28. juna 1998. godine) kidnapovano još osam rudara, koji su stizali na posao. Otmica se dogodila na ulasku u rudnik. Kidnapovani su: Dragan Vukmirović (40), Dušan (56), Zoran (30) i Pera Ađančić (28), Filip Gojković, Miroslav Trifunović (43), Mirko Buha (50), Srboljub Savić (27). Za njima tuguje šesnaestoro dece i dvoje unučadi.

Na spisku kidnapovanih rudara "Belaćevca", koji uz zahvalnost preuzimamo iz dokumentacije Sindikata elektroprivrednih preduzeća sa Kosmeta, navedena su imena i četvorice radnika, otetih posle dolaska KFOR: Ivan Čelić (40), otac četvoro dece, Zoran Marković (38), Dragan Dimitrijević (29) i Dejan Stanojević (24).

Nastaviće se