Beg iz osinjeg gnezda

Pišu Dragana Zečević i Milena Marković

MILJAČIĆI kod Vučitrna, 3. mart 1999. godine. Radivoje Mitrović sa bratom Ljubišom pošao da sačeka sina Miljana. Momak se vraćao sa odsustva.

Lukare kod Prištine. Miljan bio primeran vojnik. Radovao se odsustvu. **Samo da stane ovaj rat i nama u vojsci će svanuti** - govorio je Miljan mlađem bratu Marku. **A ti u vojsku kad kreneš, ko zna kako će biti?**

Rat nije prestao. Stali vozovi, autobusi. Na putu nigde žive duše. Mitrovići se novim automobilom upućuju da sačekaju i prevezu vojnika. Novi automobil, kupljen Miljanu. Častiće ga roditelji kad odsluži vojsku. U kući u Lukarima svi čekaju. Baka Vera unuku se najviše raduje. Tek postavljena kafa.

Na putu od Prištine prema Vučitrnu OVK kidnapovala Miljana. Otac i stric ne predosećaju tragediju. Sa radija pesma. Odjednom, put preseca OVK. Među njima Miljan, zarobljen. Rafal je presekao pesmu. Radivoje, u trenu, na mestu ubijen. LJubiša pokušava da pomogne bratu. Odjeknuli su smrtonosni hici. Braća mrtva, Miljan odveden u nepoznatom pravcu.

Zanemeo mladić
VEST kao nož pogađa Mitroviće u Miljačiću. Vera, sutradan, sahranjuje sinove, a misli na unuka. Mesec dana posle, mladić je umakao otmičarima. Danas živi u okolini Beograda. O onome kroz šta je prošao, nikom nikad nije ispričao. Ni to da li je video ubistvo oca i strica. Baki Oliveri, kada ga pita: **Kako si, dete moje?**, odgovara: **Pusti, bako, dobro sam**. O mesecu zatočeništva, ni reči. Baba Vera je videla tragove lanaca na Miljanovim rukama i nogama. Podlive po telu.

- Srećan je moj Mirko (suprug), što umre pre ove tragedije - govori danas baka Vera u Kosovskoj Mitrovici. - Ja, na silu da umrem, ne mogu. Smrt neće kad je prizivaš, a dođe kada je živeti najmilije.

Stigao KFOR na Kosmet, polovina jula 1999. godine. Karađorđeva ulica 100, Prizren. Nemački vojnici patroliraju gradom. Jutro i vest o otmicama. Noć i iste vesti stižu. Kidnapovan taj i taj, otet... nađen ubijen... prepoznali ga, unakaženog, po prstenu... videli mu telo na đakovičkom putu.

Đukanovići u dilemi - otići ili ostati. Stari Dragomir (70) i njegova žena Rada (65) nagovaraju sina Jovicu (45) da se skloni sa suprugom i decom. Jovica i njegova supruga Radica (40) prelomili su i sa ćerkom Ivanom odlaze iz Prizrena. Sin Igor u vojsci. U kući ostaju Dragomir i Rada, Dragomir sa polomljenom butnom kosti. Sinu Jovici teško zbog odlaska. Uželeo se roditelja i vratio se. Bar da ih vidi, da im prekrati dan-dva. Radost susreta. Sad Jovica ubeđuje roditelje da napuste grad. Razgovor do dugo u noć. Ujutro Rada odlazi u apoteku gde je radila. Tražiće radnu knjižicu i poći će sa sinom.

UNMIK ni prstom
NA ulici, ispred, naoružani Albanci u crnim uniformama. Kontrolišu zgrade. Ulaze i u stan Đukanovića. Navodno traže oružje.

- Moramo da povedemo Jovicu - rekli su posle pretresa ocu Dragomiru. - Ti ostani nisi nam potreban.

Otac ne da sina. Onda polazi s njim. Otmicu gleda Marija s prozora. Izbeglica iz Hrvatske, još 1995. ovde potražila utočište. Rada pokušava da obavesti KFOR. **Bolje nemoj, po tebe bolje** - upozorili su Radu Albanci. Ona ipak odlazi do nemačkih vojnika, potom i u UNMIK. Kaže da zna broj automobila kojim su došli otmičari, taj automobil još je stajao dok je ona prijavljivala kidnapovanje sina i muža. Niko se na to nije osvrnuo.

- Mnoge Albance smo znali, poštovali smo se, lepo živeli - govori danas Jovičina sestra Milanka. - Brat je bio šef u Hidrometeorološkom zavodu. Nije učestvovao u ratu. I danas, sama sebi ne mogu da odgovorim zašto su ga kidnapovali. Zašto su bolesnog i starog oca odveli?

Đukanovići u Prizrenu domaćini od ugleda. U zamenu za živote Jovice i Dragomira, nude sve što imaju. Stan, dragocenosti.
Komšije Albanci ne odgovaraju na ovu ponudu. Svakako će se, već useliti u ovo što su godinama Đukanovići sticali.

ODVEDENI U NEPOZNATO
MUŠKARCI stariji od 60 godina, oštećenog zdravlja: Borivoje Stanojević (69), kidnapovan na putu Peć-Berane, Radonja Petrović (64), otet u centru Peći, s njim odveden i Milivoje Đuričić, Bogdan Radević (66) otet u Peći, Feridin Sadula (68), kidnapovan u Dečanima ispred svoje kuće, Petar Popović (63), kidnapovan u Vučitrnu iz kuće, Tomislav Axić (61), odveden u nepoznato ispred svog stana u naselju Dardanija u Prištini, Momčilo Pupalović (62), bio direktor gimnazije u Istoku, kidnapovan u ovom mestu ispred ćerkinog stana, Stanoje LJušić (63), kidnapovan u Istoku, Radoje Vulić (71), kidnapovan iz komšijske kuće sa još dvadesetoro ljudi, Aleksandar Zabunović (71), kidnapovan sa suprugom Krunom iz porodične kuće. Spisak nastavljamo.


Nastaviće se