Krvavi pir OVK

Pišu: Dragana Zečević i Milena Marković

NOĆ, 3. avgusta 1999. godine, Priština, Dalmatinska ulica broj 183. U kući Milenkovića, prekraćuju strepnju: najstariji Momčilo, njegov sin Svetomir i ćerka Jorgovanka, devetogodišnja unuka Valentina. Slutnja pritisla, Milenkovići pričaju o svemu, a niko ne govori o odlasku. Dani, kao vekovi. Sati kao godine...

Neko je snažno zalupao na vrata. Otvorio je Momčilo. Naoružani pripadnici OVK, banuli su u kuću. Počeli su da guraju Milenkoviće. Odvajaju Valentinu i Jorgovanku, zaključavaju ih u jednu sobu, a Svetomira i Momčila zadržavaju u dnevnom boravku. Odveli su Svetomira. Čuo se samo Momčilov jauk i glas jednog od otmičara: **Vratićeš se, profesore.** Pa komešanje i smeh. Svetomir je bio profesor u Obiliću. Milenkovići ugledna porodica, ma, kome su oni zasmetali, da bi ostavili svoje kuće i krenuli u seobu. Svetomirova sestra Jorgovanka, svedočila je kasnije Fondu za humanitarno pravo:

SMRT U ZAGRLJAJU

- NISAM videla gde su odveli Svetu. Naoružani pripadnici OVK, kad su upali u kuću, rekli su da traže oružje, ali i zlato i novac. Sve su preturali, više su tražili zlato i novac. Valentinu i mene, tukao je jedan od onih što su odveli Svetomira. Stavio je metalni obruč preko pesnice i udarao me po glavi. Onda je iz xepa izvadio neke tanke žice, obmotao mi oko vrata i počeo da me davi. Žice su me sve više sekle, krv mi se slivala niz vrat. Nakratko sam izgubila svest... Čula sam posle kako tuku tatu u dnevnoj sobi. Zagrlila sam Valentinu i počela da plačem. Dvadesetak minuta posle, udarci i jauci su prestali. Otišli su.

Kada je uspela da se oslobodi zatočeništva u rođenoj kući, i izvuče dete iz sobe u kojoj su ih zaključali, Jorgovanka i njena devojčica u dnevnoj sobi su zatekli Momčila... Oko vrata mu je bio stegnut tanki heklani stolnjak.

- Kad nas je video, ustao je i krenuo da nas zagrli - seća se Jorgovanka. - Pokušavala sam da odvežem stolnjak, ali je bio jako stegnut. Ispod stolnjaka je bila žica. Tata je bio isečen po vratu. Pored njega je bio neki deo od puške krvav. Sveta je samo bio na vojnoj vežbi, ostala mu je puška, mi smo je bacili, ali je taj deo ostao. Tatu su tukli tim delom puške, glava mu je bila razbijena. Kada sam uspela da odvežem stolnjak, na usta i nos počela je da mu teče krv. Pao je na mene i umro. Bila sam potpuno mokra od krvi. Počela sam da dozivam Svetu. Ali njega nigde nije bilo. Bratu se od tada gubi svaki trag. Ništa ne znam o njemu.

Krajem avgusta Jorgovanka je sa Valentinom, s tugom u srcu, napustila Kosovo. Od posledica batinanja izgubila je vid.

Gornja Brnjica, kod Prištine. Kraj juna 1999. godine. Dvadesetak srpskih domaćinstava u strahu i izolaciji. Dani nekako prolaze. Noći su duge i strašne. Višnja Stamenković i suprug Žarko preselili su se u Devet Jugovića kod Žarkove rodbine. Žarko ne prestaje da odlazi na posao. Tako i 22. juna. Otišao i nije se vratio. Poslednji put viđen u prištinskom naselju Vranjevac. Višnja priča:

U LOGORU ILI...

- U BRAKU smo Žarko i ja bili 15 godina. Dece nismo imali, sve smo jedno drugom bili. Kad bih bilo šta saznala, bilo bi mi lakše. A čula sam da je, navodno, u nekom radnom logoru, kod Laba. Javljao se prijatelj Albanac. Uveravao nas da je pokušao da ga izvuče. Nije uspeo.

Marija i Panto Filipović iz Prizrena živeli su sa sinovima Mladenom i Žarkom, u gradu pod Kaljajom, tiho. S njima su živela i Žarkova deca Stefan i Vladana, Žarkova supruga Vera. Počeo rat, Žarko i Mladen mobilisani. Stao rat, Srbi odlaze sa Kosmeta, malo ko ostaje u Prizrenu. Marija i Panto čekaju sinove. Mladen (39) se vratio, Žarka (37) nema. Filipovićima stiže vest: Žarko kidnapovan kod Suve Reke. S njim odvedeni i Živorad Todorović, Dragan Tanasković, Dragan Đurić i Bojan Cvetković. Svi rezervisti Vojske Jugoslavije.

- Dugo smo od dece krili istinu - priča danas majka Marija. - A deca, traže oca. Stefan ostao sa šest, Vladana sa četiri i po godine. Gde sve nisam išla da pitam za sina. I kod novih albanskih vlasti u Prizrenu. Kazali mi da pitam u OVK.

Tako je, jednom Marija krenula u komandu OVK. Ići će i do autobuske stanice u Prizrenu, neko joj javio da tu, u montažnim kućama ima zarobljenih Srba. Ipak, o tome će prvo obavestiti Pantu. Vraća se, a na povratku, pred nju istrčava devojčica i kaže joj: **Majko, muža su ti prebili i zaklali ovi iz OVK.** Marija ne veruje. Kad je stigla kući... ispred, vozila KFOR. Oficir joj kaže da su joj muža prevezli u bolnicu.

- Brzo je umro moj Panta. Devojčica je govorila istinu.

KIDNAPOVANE STARICE

ĐURKA Stojković, iz Zaca, opština Istok, kidnapovana na putu do kuće 1999. godine, Milica (66), Cveta (64), Dostana (64), Jelena (62), Milijana (60), sve iz sela Štufelj, opština Klina, kidnapovane 17. juna 1999. godine, Jovanka Dašić, iz Rudica kod Kline, oteta iz kuće, Zorka Martinović, Senka LJušić, Desanka i Milica Šutić, iz Štufelja, opština Klina, nestale u leto 1999. godine, Dragica Stanković (80), iz Prištine, kidnapovana početkom jula 1999. godine, Nada Vasić (95), odvedena iz svoje kuće iz Prištine, Zorka Ćirković (70), kidnapovana u Uroševcu... (Spisak nastavljamo.)




(Nastavlja se)