Špijun u bosanskom loncu

IŠLI smo peške do ivice groblja, ničije zemlje pune korova, oborenih, oštećenih i slomljenih nadgrobnih spomenika, nabacanih oko jednog oronulog mauzoleja u stilu pagode. Sve to se nalazilo na jednom strmom brdu. Bilo je to depresivno mesto, puno ironije: pravoslavni Srbi i bosanski Muslimani se tuku, prepiru i svađaju zbog Jevrejskog groblja. Najkraće rečeno, o tome se radi; jebeni nekrorat. Ispod nas je Sarajevo, vrelo, u izmaglici i oronulo.

- Srbi su tamo i tamo, Muslimani ovde i ovde... Rouz je, mašući rukama brzo (dez)orijentisao američkog generala pre nego što je dozvolio francuskom komandantu da nastavi brifing. Na odličnom engleskom, ovaj je jezgrovito izložio svoj zadatak, objasnio kako ga izvršava i kratko izneo probleme sa kojima se susreće. Klark (Vesli) je slušao pažljivo. Odjednom, kao iz vedra neba, postavio je provokativno pitanje:

- Pretpostavimo da dođe do promene pravila - razvlačio je Klark... - i vama se stavi u zadatak da zauzmete i zadržite groblje. Kako biste to uradili?

- Prvo bih zauzeo visove... brzim pokretom leve ruke pokazao je na srpske položaje na južnom kraju groblja... onda bih, koristeći minobacače od 120 mm za indirektnu vatrenu podršku, i sa jednom četom na visu za direktnu vatrenu podršku, očistio teren od istoka prema zapadu.

KLARK ZAGRIZAO
TRLJAJUĆI brade i znalački klimajući glavama u znak kolektivnog odobravanja, ovi vojni mudraci su se vratili u Kemberli ili Fort Livenvort, ispitujući svog **studenta**.

Jevrejsko groblje je bilo prepuno antitenkovskih i nagaznih mina.

- Dobro, nadajmo se da ćete biti spremni ako bude trebalo da to uradite - završio je Klark.

Iako je njegovo pitanje bilo donekle neumesno, Klark se bar trudio da deluje kao da je iskreno zainteresovan. Lako je zadobijao simpatije. Bio je spreman da uči, a osim toga, ponašao se kao običan čovek, čime je pridobijao.

Kada je naša kolona došla do Konaka, otvorila su se zadnja vrata Rouzovog rejndžovera i kroz njih je izašao uzbuđeni DŽejmi Deniel. Trčeći prema našim kolima, mahnuo mi je svojim notesom i pozvao me da izađem.

- Brzo, Majk! Kakve su nam šanse za sastanak sa Mladićem?

Rouz je očigledno na povratku bacio udicu Klarku. Izgleda da je Klark zagrizao. Čudno je kako je svako želeo da se sretne sa **čovekom koga svet voli da mrzi**. U Sarajevu on je bio **ubica, siledžija, kasapin, ratni zločinac**. Ali, onog momenta kad bi ove iste ljude doveli na brdo, on bi ih opčinio.

- Mislim da su nikakve - odgovorio sam, ne ohrabrujući ga. - On je u Banjaluci, na nekoj velikoj konferenciji.

- Možeš li bar da pokušaš?

- Sigurno. Pozvaću generala Tolimira... ali nemoj se mnogo nadati. Otrčao sam u kancelariju za osoblje i dohvatio satelitski telefon. Posle nekoliko minuta praznog šuštanja i pucketanja, začuo sam Tolimirov glas.

- Majkl. O čemu se radi?

- Treba hitno da govorim sa Mladićem.

- Nije ovde.

- Znam, znam, u Banjaluci je.

- Ne! On je na terenu.

- Slušajte, stvarno je važno. Imamo jednog vrlo važnog posetioca. Rouz bi veoma voleo kada bi se on sreo sa Mladićem...

- O kome je reč? Tolimir se zainteresovao.

- Jedan američki general, iz Pentagona...

- Kako se zove?

- Klark, Vesli Klark, general-pukovnik, ima isti rang kao Mladić i Rouz.

- Pozovi me ponovo za dvadeset minuta. Prekinuo je vezu.

UPOZORENJE ROUZA
- MAJKL, general Mladić će se sastati sa generalom Klarkom sutra u jedanaest...

- Generale, pretpostavljam da će se naći u Lukavici, kao i sa Galvinom?

- Ne, Majkl, ne u Lukavici.

- Pa, gde onda? Na Palama? Na Jahorini?

- Ne, Majkl. U Banjaluci.

- U Banjaluci - povikao sam, prepavši pomoćnika za vojna pitanja. - U Banjaluci, generale! Kako možemo da stignemo donde, čak iz Sarajeva, kolima, do 11 sati?

Nastupila je kratka stranka, činilo se da je trajala satima, a onda je Tolimir samozadovoljno odgovorio. **Vašim lepim, malim, belim helikopterima, kako drugačije. Pošaljite nam faksom plan leta, uobičajene detalje, brojke, satnicu, itd., normalnim putem, preko vojnih posmatrača UN na Palama. Mi ćemo sa svoje strane autorizovati let. Ako bude nekih problema, pozovi me - završio je Tolimir kruto i prekinuo vezu.

Komanda Armije bosanskih Srba je izričito odbijala sve pokušaje da se odleti u bilo koju enklavu i uvek smo morali da idemo kopnenim putem. Ali, čim bi nanjušili neku povoljnost za sebe, sve je postajalo moguće. Banjaluka! Niko nikada nije bio tamo, osim predstavnika UNHCR i Međunarodnog crvenog krsta, a i njima su pravili probleme. Tamo još niko nije otišao helikopterom. Ovo je putovanje u koje treba biti uključen. Odjurili smo da obavestimo Rouza i Klarka, koji su sedeli za generalovim stolom i uveliko ručali. Rouz je bio ushićen; Klark nije mogao da veruje. **Čarobni štapić** je opet uspeo.

Onda je sutradan Rouz krenuo sa Klarkom prema aerodromskoj zgradi, a mi smo kaskali za njima. Razgovor o taktici je trajao trideset minuta. Osim što je rekao Klarku da je to njegova **predstava**, Rouz ga je zlokobno upozorio na Mladića: **Vrlo ljigav. Lukav. Bistar. Što god da radiš, neka to bude direktno. Bez emocija, osmeha, ničega, naročito pred medijima. A novinari će biti tamo. Uvek su prisutni. Ovo je za njih velika predstava.**

Kada smo dodirnuli tlo aerodroma blizu Banjaluke skinuo sam slušalice sa glave, zgrabio svoju torbu i iskočio kroz vrata čim se letilica umirila. Dok sam trčao preko stajanke, po prvi put sam video nekoga u uniformi, jednog majora. Ja sam zamišljao da će nas dočekati Mladić lično, okružen svojim štapskim oficirima.

- Gde je general Mladić?

- U Banjaluci.

- Pa, gde će se održati sastanak?

Čudno me je pogledao. - Naravno u Banjaluci ... pokazao je palcem preko ramena... vozila stižu. Ja sam vaš pratilac.

MAJK ILI MILOŠ
MAJK Stenli ili Miloš Stanković, kako mu je pravo ime, u vreme sukoba u Bosni bio je prevodilac i savetnik brigadnog generala Endrjua Kaminga, prvog komandanta britanskih snaga u Bosni. Posle je radio za pukovnika Boba Stjuarta, za brigadnom generala Robina Sierberija i generala Rouza i Smita.

Sin Srbina i Škotlanđanke završio je vojnu obuku u britanskom Padobranskom puku i služio u Severnoj Irskoj, Mozambiku i Persijskom zalivu. Kada je izbio rat u Bosni bio je jedan od ukupno tri vojnika u britanskoj vojsci koji su tečno govorili srpski.

Posle skoro dve godine službe u Bosni, vratio se u Britaniju i nastavio svoju vojnu karijeru. Još dok je bio u Bosni unapređen je u čin majora. Oktobra 1997. uhapšen je na osnovu Zakona o državnim tajnama, pod sumnjom da je špijunirao za bosanske Srbe. Nikada nije obelodanjena priroda ovih tvrdnji niti njihovo poreklo.

NASTAVLJA SE