Njuškala na zadatku

OVO je bilo tipično za ono društvo u Italiji i u NATO. Nađu nešto što na satelitskoj fotografiji liči na bunker i odmah ga stave na spisak ciljeva. U stvarnosti, na terenu, bomba bi jedino digla u vazduh gomilu smučki i pečuraka. Ali, NATO nikada nije bio spreman da sluša mišljenja drugih. Oni su uvek bili u pravu, a mi svi u krivu. Amerikanci su, u licu Lejtona Smita, bili mišljenja da se mir može postići bombardovanjem iz vazduha - što je svedočilo o naklonosti Zapada prema rešenjima koja se postižu bez rizika, brzo i sa visokom tehnologijom.

Frustracija NATO zbog toga što mu nije bilo dozvoljeno da vrši neometane vazdušne napade u Bosni mora da je bila vrlo jaka, kada je dovela do oštrih reči između Lejtona Smita i Rouza. Prvi je besneo: **Gađati tenkove nasumice nije pravo vođenje rata!** Rouz je odgovorio: **Ne, admirale, tražimo od vas da idete težim putem.**

Sve u svemu, odnosi sa NATO bili su zategnuti. Iako su i oni i UN tvrdili da imaju isti cilj, mir, u stvarnosti su njihovi programi išli u raznim pravcima, a njihovi metodi su bili vrlo različiti. Osim toga, oni su zaboravljali da je njihova uloga da štite nas, ali pomoćna uloga za njih nije bila dovoljno dobra i često su otežavali mirovne operacije na terenu, umesto da ih dopunjuju.

Dolazak Tima Spajsera i Ela Pija označio je novu eru. Približavao se nagli kraj medenog meseca i život je za sve nas postajao ozbiljan. Nije preterao reći da je njihov mandat počeo sa velikim praskom.

TENK U ILEGALI
SRBI su držali jedan neuređeni put za snabdevanje, koji je išao severno oko Sarajeva, i preko koga su Ilidža, Rajlovac, Ilijaš, Vogošća i Centar bili povezani sa Palama i dalje sa srpskom teritorijom. Ako bi im Muslimani oteli ovaj put, njihova situacija u gradu postala bi neodrživa. Na severoistočnom kraju Sarajeva držali su jedno uzvišenje, zvano Špicasta stena, sa koga su mogli da pucaju na grad i oko koga je išao taj put. NJihovo zauzimanje ovog terena postalo je vruća tema u pregovorima i činjeni su pokušaji da se UN postave na to brdo kako bi sprečile dalje pucanje iz snajpera. Srbi su se opirali ovoj ideji.

U nedelju, 18. septembra, oko sedam sati uveče, Bosanci su krenuli u masivan napad iz grada, sa ciljem da zauzmu Špicastu stenu. Iz centralne Bosne, kroz tunel, je dovedeno nekoliko stotina elitnih Crnih labudova, bosanskih specijalnih snaga, uz velike troškove. Te večeri čuli su se paljba i potmuli udarci sa istoka. Postajali su sve jači i jači, toliko da su čak i prozori počeli da podrhtavaju. Nešto krupno se dešavalo, Rouz je bio u Konaku, a ja sam bio na **pogrešnoj** strani linije fronta. Minobacačka vatra na grad i iz grada je bila neverovatno snažna. Pokušaj da se zauzme Špicasta stena je propao.

Posle bosanskog napada na Špicastu stenu, komandant francuskog sektora Sarajeva, general Andre Subiru, naredio je jedinici francuskih bornih kola, koja je bila smeštena na stadionu Zetra, da se postavi između zaraćenih strana na vrhu brda. Ja ne znam da li je ovo bilo dogovoreno sa Srbima ili ne, ali su Srbi odgovorili ispaljivanjem jedne rakete RPG7 na oklopna kola Sagei, koja su išla uzbrdo. Vozilo je bilo pogođeno i onesposobljeno. Srećom, nije bilo žrtava. Francuzi su poludeli. Subiru i njegovi saradnici su bili u Rouzovoj kancelariji, razgovarajući brzometno na francuskom sa De Laprelom i pominjući često vazdušne udare. Preciznije rečeno, oni su smišljali vazdušni napad na specifični cilj. Izabrani cilj bio je jedan srpski tenk za koji se znalo da je povredio zonu bez oružja, a da se krije negde zapadno od Sarajeva, u selu Dobroševići. Prva dva francuska Miraža nisu uspela da ga pronađu, a onda je na scenu stupio jedan avion A-10 koji je izvršio napad sa male visine, a zatim su dva britanska **jaguara** bacila dve gravitacione bombe od po 500 kilograma. Sa istočnog kraja grada videli smo veliki crni oblak kako se diže u vazduh.

PRETNJE MLADIĆA
ZBOG svega ovoga mi smo se našli u naprijatnoj situaciji. Bez obzira da li je vazdušni udar bio opravdan ili ne, uputili smo Srbima različite i međusobno suprotstavljene signale. Van Baal je rekao MiLovanoviću jednu stvar, a mi smo uradili nešto sasvim drugo. Iz srpske perspektive, mi, UN, smo lagali. Mladić se izbezumio i osudio je NATO kao bandu **kriminalaca**, tvrdeći da tenk nije bio pogođen i da su od bombi razbijena stakla škole u Dobroševićima.

Zatvorili su aerodrom i zapretili da će oboriti sve što leti **južno od Pariza**. Obustavljeni su konvoji za Goražde i Srebrenicu i zatvoreni su svi kontrolni punktovi. Mladić je zapretio da će aerodrom ostati zatvoren sve dok ne dobije formalno izvinjenje **kriminalaca iz NATO**. I tako, sve u svemu, hrana nije stizala u Sarajevo, UN u enklavama nisu dobijale gorivo i sledovanja, i nastupao je period nevolja za sve one koji su živeli ispod 5.000 stopa. Ko su bili gubitnici u ovom egoističnom sudaru jarčeva na brvnu? Naravno, kao i uvek, mali ljudi.

Aerodrom je još bio zatvoren. Vazdušni most nije funkcionisao, pa prema tome nije bilo ni hrane. Srpski kontrolni punktovi su i dalje bili zatvoreni, i imali smo teškoće da obezbedimo Rouzov prolazak kroz njih. U suštini, UN su bile izolovane u gradu i u istočnim enklavama. Nije bilo nikakvog kontakta sa Mladićem, koji je još uvek besneo na **kriminalce iz NATO**. On još nije bio dobio izvinjenje koje je tražio. Situacija je dostigla kriznu tačku. U raznim prestonicama vođene su diskusije o sudbini vazdušnog mosta i opet smo se približavali jedanaestom času i pedeset devetom minutu. Ponovo se mnogo govorilo o opciji **ukini i udari**, tj. o ukidanju embarga na oružje, povlačenju UN i udaru na Srbe. Bila je sreda, 5. oktobar. Kao poslednji pokušaj da se Srbi urazume, iz Zagreba je došla jedna velika delegacija u kojoj je bio Serđo Vieira de Melo, briljantni Brazilac, šef za civilna pitanja za celu SRJ, kao i više pomoćnika gospodina Akašija. Svi smo pošli na Pale, na veliki razgovor sa Srbima. Tamo je bio njihov prvi tim, uključujući generale Mladića i Tolimira i dr Karadžića. Sala za konferencije u aneksu bila je dupke puna. Rouz i njegov tim, i De Melo i njegovi saradnici zauzeli su sva mesta preko puta Srba.

Kao i uvek za vrme ovakvih **događaja**, seo sam iza Karadžića i Mladića. Pošto je Darko prevodio, ja sam se bavio mojom drugom funkcijom - **njuškala**. Prednost zauzimanja mesta iza ove dvojice bila je u tome što bi Karadžić i Mladić brzo zaboravljali da ja sedim iza njih i ja bih mogao da prisluškujem njihovo šaputanje i da o tome informišem Rouza. Glavno pitanje je, naravno, bio aerodrom, ali su Srbi uspeli da sve skrenu u ćorsokake i da zamagle glavno pitanje povezivanjem otvaranja aerodroma sa pitanjima za koja su oni bili zainteresovani, kao što su povrede demilitarizovane zone od strane Bosanaca. Sastanak je bio u toku skoro već deset časova, a nije bilo nikakvog rezultata.

Nastaviće se