Mir pre dočeka

GENERAL Rouz je počeo da mi diktira poslednje promene u formulacijama, koje sam ja zapisivao u svoj notes. Čim sam završio, KaraDžić se ukrutio i zafrktao: **Ovo nije dobro. Nema nikakve promene.**

**Kako reaguju, Majk?** Nisam znao kako da odgovorim Rouzu.

Oprezno sam rekao: **Pa, ser, nisu zadovoljni.**

**Zašto nisu?**, upitao je odsečno.

Ovo je bilo previše. Pružio sam telefon KaraDžiću. **Evo vam. Ovo je vaš sporazum. Vi mu objasnite.**

**Generale Rouz, ovaj tekst je potpuno isti kao i prethodni. Uopšte nema promene.**

Čekali smo sledeća dva **bipa** koji će najaviti novu Rouzovu eksploziju. Nismo ih dočekali. Zavladala je tišina. Prošao je skoro jedan minut, a onda se čulo: **Jako mi je žao, doktore KaraDžiću. Ja sam pročitao pretposlednji nacrt, a ne poslednji. Budite spremni da primite tekst. Sačekajte.**

**Da, ser.**

**UNPROFOR će izvršiti ovaj specifični zadatak na bazi ovog sporazuma sa sukobljenim stranama i u saglasnosti sa svojim obavezama prema relevantnim izjavama i rezolucijama SB. To je sve. Pročitaj mi šta si zapisao. Preuzmi vezu.**

**RAT JE ZAVRŠEN**
PROČITAO sam mu sve što sam zapisao. Kada sam završio, iza mene je izbio urnebes. Cerili su se, smejali i tapšali jedni druge po leđima. Neko je uzviknuo: **Rat je završen**. Oni su zaista verovali u to. Zategnutost iz prethodnih sedam sati je nestala. Čak je i major Kralj imao veliki osmeh na licu. Doneto je pivo i počeli smo da se opuštamo. Srbi su otišli iz sale za sastanke. **Hajdemo, gospodine predsedniče. Dozvoli mi da te još jednom isprašim**, grmeo je Mladić.

Ubrzo posle ovoga javili su nam iz Sarajeva da ostanemo gde smo i da sačekamo dolazak pregovarača. General Rouz, g. Akaši i ostali će doći na Pale na ceremoniju potpisivanja, pošto prethodno dobiju potpise bosanskog Predsedništva. Žurili su da sve urade do ponoći, jer je do isteka 1994. ostalo još samo par sati.

Bilo je već pola devet. Rečeno nam je da će se ceremonija potpisivanja održati u ogromnoj sali za konferencije u hotelu **Panorama**. U sali za konferencije je kao u košnici. Na jednom kraju tražili su mesto za sebe telohranitelji, novinari... Na drugom kraju grupisali su se KaraDžić, sa saradnicima, ženom i ćerkom Sonjom.

Iz hola hotela čulo se komešanje. Uleteo je jedan od telohranitelja i saopštio: **Stigli su**. Nekoliko trenutaka kasnije ušli su Akaši i Rouz, u pratnji Gusa, Meta Houdsa, Kola Merfija, Gerija Kauarda, DŽejmija Deniela i još nekih koji su se ukrcali u kolonu za Pale da bi prisustvovali potpisivanju.

Oni koji je trebalo da potpišu sporazum seli su za sto: Tolimir, Mladić, Karadžić, Akaši i Rouz. Ostali su se zbili iza njih. Nisu se držali govori. Izgledalo je da je potpisivanje počelo samo od sebe. Kopije sporazuma išle su od jednog potpisnika do drugog, dok su kamere sevale i zujale. Rukovali su se i sve je bilo gotovo. Istom brzinom kojom su ušli, glavni akteri su prošli pored napadnih novinara i otišli u jednu zasebnu salu za prijeme, gde su bili posluženi pićem i mezetlucima.

o VINO SA KOLJEVIĆEM

PRIJEM je trajao oko jedan sat. Pre nego što smo imali vremena da shvatimo da odlaze, Rouz, Akaši i njihovi pratioci su se odvezli kroz ledenu planinsku noć. U mraku su se samo videla crvena zadnja svetla njihovih vozila dok su jurili prema Sarajevu. I Srbi su se brzo povukli, ostavljajući DŽordija, Dejvida i mene da ispijemo još jednu bocu vina sa profesorom Koljevićem.

U ponoć tišinu noći su prekinuli bučni, dugi rafali ispaljeni iz automatskog oružja u blizini Konaka. Svi smo se pogledali, shvatili ironiju trenutka i prsnuli usmeh. Podeljeni grad je odjekivao od pucnjave koja je najavljivala novu godinu. Tako je počela proslava. Eto, tako smo ovo postigli.

Prvog januara ujutru, grozno mamurni, odvezli smo se na aerodrom, na prvi od mnogih sastanaka između UN, Srba, Muslimana i Hrvata.

Svrha ovog sastanka bio je dogovor o načinu ostvarenja sporazuma. U tom cilju, na aerodromu je osnovana Centralna zajednička komisija (CZK), koju su sačinjavale sve četiri zainteresovane strane. Po ugledu na ovu komisiju, u sektorima Severoistok i Jugozapad oformljene su dve Regionalne zajedničke komisije (RZK). Prema sporazumu, Srbima je omogućeno da postave svoje oficire za vezu, pod patronatom UN, u Gornjem Vakufu i Tuzli. Oficiri za vezu UN će, takođe, biti postavljeni u Banjaluci i Foči, na teritoriji koju su držali Srbi.

U principu, sve je izgledalo lepo. U praksi je bilo ogromnih problema. Muslimani jednostavno nisu hteli da tolerišu prisustvo srpskih oficira na svojoj teritoriji. Kao da ovo nije bilo dovoljno loše, i Srbi su odbili da imenuju svoje oficire za vezu u centralnoj Bosni, dok se Muslimani ne uklone iz demilitarizovane zone Igman-Bjelašnica. Dodatno đavolsko balkansko uslovljavanje. I pre nego što je počeo da funkcioniše, sporazumu je pretila opasnost da se ugasi.

U očajanju, iste večeri sam telefonirao direktno KaraDžiću i rekao mu da će izostanak Srba, tj. Mladićevo i Inđićevo odbijanje da imenuju i obezbede oficira za vezu za sledeći dan, dovesti do kraha sporazuma i da će svet za to okriviti Srbe. Ovaj trik je uspeo. Oko jedanaest sati uveče nazvali su telefonom: njihov predstavnik će čekati u kasarni u Lukavici u 7.30 narednog jutra, gde treba da ga pokupimo, prevezemo do aerodroma i helikopterom prebacimo u Gornji Vakuf. Nisu hteli da saopšte ime predstavnika, ali smo pretpostavljali da će to biti neki viši oficir, kao na primer Tolimir.

OPROŠTAJ SA ROUZOM
SLEDEĆEG jutra, pošto helikopteri nisu mogli da slete u Sarajevo, odvezli smo se u Lukavicu da pokupimo srpskog oficira za vezu. Inđić nas je čekao ispred svoje kancelarije. Upitao sam ga gde je general Tolimir. Nešto je tištalo Inđića. Izgledao je spljošten i nije bilo traga od njegovog uobičajenog blefiranja i nadmenosti. Bio je čudno obučen i imao je oficirsku torbicu preko ramena. **Pa, ko je onda oficir za vezu?** Inđić me je pogledao patetičnim pogledom izgubljenog dečaka i rekao bojažljivim, samosažaljivim glasom: **Ja sam.**

Na sastanku RZK, na kome je bilo mnogo ljudi i kojim je rukovodio brigadni general Gordon, major Inđić se pojavio bez svoje arktičke vetrovke. Hrvati i Muslimani su bili zaprepašćeni što vide Inđića i sumnjičavo su ga gledali tokom celog sastanka. **Znaju da sam ja sada ovde**, cvileo je posle sastanka, ubeđen da će svoj poslednji dan na ovom svetu provesti sa Rouzovom grupom ludaka i da će na kraju doći do njegovog zarobljavanja i smrti u centralnoj Bosni.

U petak, 24. januara, Rouz je poslednji put posetio **Tamni vilajet**, da se oprosti sa Srbima. O ovome se, takođe, vodila velika diskusija. Rouzova reputacija kod Muslimana je bila niska: oni su verovali da nije uradio ništa za vreme bitke za Bihać, iako je istina da je on, de fakto, sprečio Srbe da uđu u grad. Da li ima uopšte smisla da Rouz ide na Pale? Odvukao me je u svoju kancelariju i pitao me za mišljenje. Ako Muslimani žele da nipodaštavaju Rouza, to je njihova stvar. Rouzov položaj šefa UN ga je primoravao da bude nepristrasan i neutralan. Dok je, s jedne strane, naredio četiri vazdušna napada protiv Srba, od kojih su neki izazvali žrtve, s druge strane nikada nije naredio nijedan vazdušni napad protiv BiH. Prema tome, kako se može tvrditi da je on bio prosrpski nastrojen? Osim toga, uprkos teškoćama tokom protekle godine, Srbi su ipak hteli da se oproste sa njim. Narednog dana otišli smo u **Tamni vilajet**.


NASTAVLJA SE