Krupna greška Srba

**KVAKA** u svemu ovome je što je i bosanska vlada, takođe, izgubila bitku za Bihać. Ako sastaviš sve delove slagalice, pojavljuje se drugačija slika. Uveren sam da je sa bosanske strane sve ovo bilo dobro koordinisana celine da se NATO uvuče u konflikt i da se rat zvrši do Božića 1994. Dudakovićev na izgled neobašnjivi i preambiciozni napad prema jugu, na teritoriju punu stena i zmija, bio je namerno isplaniran da izazove srpski kontranapad i da ih uvuče u Bihać. U isto vreme, komandanti istočnih enklava su stalno širili dezinformacije da će se predati ako Bihać padne.

Ovo je dodatno pojačalo odlučnost Srba da zauzmu Bihać i **završe rat**. U stvarnosti, istočne enklave nisu imale nikakvu nameru da se predaju, a vlada nije nameravala da kapitulira. Napad Harisa Silajdžića na Rouza bio je koordinisan sa ovim i namenjen američkoj javnosti. Ovo je, bez sumnje, bila jedna od najinteligentnijih dubinskih operacija u ratu. Savršen primer sovjetske maskirovske - obmane. U to vreme niko od nas nije ovo shvatao. Sve su nas dobro nasankali. Siguran sam da je arhitekt svega ovoga bio general Arif Dudaković, čije je rukovođenje 5. korpusom tokom rata bilo izvanredno. Dudaković je, verovatno, bio najsposobniji general u ovom ratu. Možda je Mladić mislio na to kada je rekao **ali su oni bistriji od nas**.

PUT U - DEJTON

BILI su bistriji i od nas. Kad smo Džordi i ja sedeli na Palama i vršili pritisak na Srbe, preteći im vazdušnim napadima i ubeđujući ih da zaustave napad, mi smo, u stvari, delovali samo po površini. Sve što smo radili bilo je podrška Planu aktivnosti i mandatu UN. Postigavši ovaj cilj, mi smo, nesvesno i nenamerno, sprečili bosanski dubinski plan. Nije ni čudo što su Muslimani mrzeli naše prisustvo na Palama.

Sve u svemu, UN, koje su se u sve mešale, upropastile su i srpski i bosanski plan. Čudno je, ali Srbi nikada nisu bili sposobni da funkcionišu na tako dubokom mentalnom nivou. Oni su ignorisali najvitalnije oružje rata, medije. NJihovo oružje je bilo gruba sila. U tom smislu, samo smo se držali taktike iznurivanja, dok su Bosanci, zbog svoje relativne slabosti, bili prinuđeni da manevrišu i da vode rat na inteligentnijem mentalnom nivou.


Ja mogu da posmatram stvari, i ako dolazim u kontradikciju sa samim sobom. Ovaj rat je bio pun kontradikcija i hipokrizije - uglavnom zapadnih. Sasvim je ispravno zaključiti da je bombardovanje dovelo do prekida neprijateljstava i dovuklo zaraćene strane u Dejton. Ali, postoji konfuzija u mišljenjima koja se tiče definicije mere uspeha. Mir u Bosni i Hercegovini bio je trijumfalno najavljen krajnji rezultat. Ali, moramo biti načisto s jednom stvari. Mir nije definisan kao odsustvo rata. Povelja mira UN definiše mir, između ostalog, kao dobrosusedsku toleranciju među narodima. Ovo ne postoji u Bosni i Hercegovini, koja je podeljena Dejtonskim sporazumom u tri nacionalističke mini-države, zaglavljena u Čistilištu **ni rata ni mira**. To nije neki veliki uspeh, a ni veliko opravdanje za bombardovanje. Sada izvoli, potrudi se da rešiš tu kontradikciju.

LICEMERJE ZAPADA

ŠTO se tiče hipokrizije, ona je tema sama za sebe. Kako može jedan bataljon turskih mirovnih snaga sa plavim beretkama da bude stacioniran u Zenici i da reprezentuje ideale Ujedinjenih nacija, kada u isto vreme turska armija granatira Kurde do besvesti i kada je zbog toga Ujedinjene nacije otvoreno osuđuju. Ne izdvajam posebno Turke; možeš na isti način upreti prstom na bilo koji drugi kontingent mirovnih snaga UN. I to je visoko moralno stanovište! Ako ovo nije dovoljno, mogu onda pomenuti pitanje rasizma. Čemu služe svi izvanredni napori na Balkanu?

Čemu služi sve uvrtanje ruku? Čemu svi troškovi? A sve ovo je neproporcionalno sličnim naporima u drugim zemljama širom sveta, gde su patnje veće. Da li se radi o tome da Zapad ne može da svari prizor međusobnog ubijanja **bledolikih**, ali boluje od kratkovidosti kada su crnci ti koji pate? Zaista me ne čudi što je Aleksandar Solženjecin, prilikom povratka sa Zapada u Rusiju, u svom članku u **Tajmsu**, pod naslovom **Marš hipokrita**, sa gađenjem izrazio svoj prezir. On je u pravu; u doba kompjutera mi još uvek živimo po zakonima kamenog doba: onaj ko ima najveću močugu je u pravu. U tom smislu, ironično je da Srbi i NATO imaju istu filozofiju - veru u brutalnu silu. To nije nešto čime se možemo dičiti na početku dvadeset prvog stoleća.

Duga je lista ljudi prema kojima se postupalo brutalno, ali uvek ću se sećati jedne žrtve ovog podmuklog prljavog sukoba na brvnu između NATO i UN. Radi se o jednom mom drugaru, norveškom oficiru. NJegov slučaj je simptomatičan za sve ostale.

SLUČAJ MOLDESTADE

SEĆAŠ li se da sam ti pričao o nepoznatim avionima koji su aterirali u tuzlansku vazduhoplovnu bazu u februaru i za koje se verovalo da tajno dovoze oružje Muslimanima? Oivind Moldestad je bio zadužen za koordinaciju helikopterskih operacija u Komandi za BiH. On je, među Norvežanima, bio najstariji po činu na ratištu, osim jednog doktora. Proveo je više godina u Bosni, i bio je u Sarajevu u onim strašnim danima 1992, pa je, prema tome, znao šta je šta.

On je bio taj koji je video dva lovca kako kruže iznad Tuzle kao mamci; on je bio taj koji je o tome izvestio i kome je rečeno da ćuti o onome što je video. NATO je poslao jedan **tim istražitelja** u Sarajevo, a tačniji naziv bi trebalo da bude **tim za prikrivanje istine**. Oni su razgovarali sa svima koji su tvrdili da su nešto videli i uložili su velike napore da demantuju njihove navode. Dok se ovo dešavalo, Oivind je prisustvovao jednoj konferenciji o bezbednosti letenja u Vićenci, u Italiji. Amerikanac koji je njom rukovodio počeo je sa šalom o celoj aferi i rekao da bi voleo da se sretne sa čovekom koji je sve zakuvao. Možeš zamisliti njegov šok kada je Oivind podigao ruku i rekao: **U stvari, to sam bio ja.**

Zbog ovoga su Amerikanci izgubili kontrolu nad sobom. Posle konferencije, Oivind je oficirima za vezu UN u Vićenci objašnjavao šta se desilo, a ovi Amerikanci su ga praktično izvukli iz kancelarije i na silu odvukli u drugu kancelariju, gde ga je čekala grupa američkih oficira. Oni su pokušali da ospore njegovu izjavu, a kada je odlazio, vikali su za njim: **Zapamti, mi smo ovde radi tvoje zaštite!** Pa, šta je onda ovo ako ne prljava pretnja. Da skratim priču, Oivindov renome je bio ukaljan. Ovi ljudi su pretvorili u prah njegov integritet i čast. U suštini, označili su ga kao lažova. Kada se vratio u Norvešku, nisu ga podržali ni njegovi sunarodnici - bili su isuviše uplašeni od Amerikanaca - i on je na kraju dao ostavku. Dakle, Oivind Moldestad - lažov, izmišljant, varalica. Eto to mu se desilo i tako će ostati zapamćen.

NASTAVLJA SE