Presto umesto miraza

Piše: Slobodan Damnjanović
RAZMIŠLJAJUĆI o ženama, španski mislilac Ortega i Gaset, između ostalog, kaže: **Ja mislim da je osnovna misija žena na svetu u sledećem: da budu vrlo zahtevne, da u pogledu usavršavanja muškaraca, budu maksimalno ambiciozne.**
Da li su žene naših vladara bile takve? Da li su vladarke uopšte takve? Teško bi se pozitivno moglo odgovoriti na ovo pitanje; uslov da žena ispuni ovaj zadatak jeste da bude slobodna u izboru svog muškarca. A kraljice i princeze u staro doba uglavnom nisu birane po srcu i uzajamnoj naklonosti, već po interesima države i naroda kome su pripadale. LJubav je veliki pokretač ljudskih dela; žena koja ne voli svog čoveka, ne voli ni njegova dela: prošla i buduća.
Ostaje samo da pretpostavljamo, kako bi istorija izgledala kada bi žene vladara bile onakve kakvima ih prikazuje španski filozof. Jer, u istom članku, on kaže i sledeće: **Kao što ima genijalnih muškaraca, tako ima i genijalnih žena, u čijoj uzvišenoj prirodi... nastaje novi ideal muškarca**.

PORAŽEN ALI OŽENJEN
VLADARSKE žene su u osnovi tužna stvorenja. Kao devojkama, njima je zabranjeno da maštaju o idealnoj ljubavi, kao ženama zabranjeno im je da rađaju decu onome koga vole. Spoljašnju raskoš plaćaju siromaštvom srca. U starosti često su nesrećne, jer gledaju svoje sinove kako se surovo i bezobzirno otimaju za vlast; ili nose teret neostvarenih težnji svojih muževa.
Prva naša princeza potekla sa carigradskog dvora, bila je Evdokija, žena Stefana Prvovenčanog. Da bi dobio ovu princezu za ženu, Stefan, ili tačnije njegov otac Nemanja, prvo je morao da izgubi rat. Godine 1191. Srbi su na Moravi, u ratu sa Vizantijom, pretrpeli značajan i težak poraz. O boju i posledicama jedan Vizantinac piše:
**Naš je car pregazio srpsku silu i oholost, kao gumno puno snopova i pretvorio ih u gomilu slame.**
Iz poraza je Stefan izašao nepovređen, ali oženjen. Jer, kako reče isti autor, likujući: **A šta bi mogli drugo da rade nego na svaki način da gledaju da se spasu.** Usput rečeno, dobro je da i mi ovo mesto pročitamo više puta; ako nema više prinčeva i vladara, ostali su sila i porazi. Dela predaka su uzor i putokaz za njihove nerazumne i nesrećne potomke; u tome valjda i leže veličina i korist istorije.
Dakle, jedan je izgubio boj, a drugi je dobio ženu. Ili kako se to još kaže: **Očevi su jeli grožđe, a sinovima trnu zubi.** Sa princezom Evdokijom Stefan je dobio i titulu sevastokratora; u vizantijskoj vladarskoj hijerarhiji to je bilo treće zvanje; dolazilo je odmah posle carskog i despotskog.
Uz titulu, zahvaljujući ovoj ženidbi, Stefan je dobio i srpski presto. NJegov otac se povukao, a stariji brat Vukan je bio prisiljen da zaboravi običaje i tradiciju, i da presto prepusti mlađem od sebe. NJegov tast ipak nije bio brat vizantijskog cara. Nama ostaje da se pitamo zašto ruku lepe Evdokije nije dobio Vukan. Da li je car Aleksije lukavo predvideo dinastički spor među braćom, pa je zajedno sa sinovicom u Srbiju, kao svadbeni poklon poslao jabuku razdora? Ili se možda tu čula i princezina reč? Ako se već udaje u zemlju, koju su ona i njeni smatrali varvarskom i divljom, neka bar taj divlji i varvarski princ bude lep.

**GOLA** U CARIGRAD
TO što je Vukan već bio oženjen, da se mislilo na njega kao na supruga, i ne bi bio nepremostiv problem: ništa lakše nego da se nepodobna žena vrati ocu ili pošalje u manastir. U ono doba i jedan i drugi način su bili priznati i upražnjavani. Ipak, bez relevantnih podataka, nama ne ostaje ništa drugo nego da nagađamo.
Princeza je na srpski dvor dovedena u vreme kada je njen otac na jednom muhamedanskom dvoru tražio pomoć u borbi za vlast. Ova navika da se kod inoveraca traži pomoć u borbi protiv svojih najzad će se teško osvetiti Vizantiji i njenim vladarima. Turci i ostali - i da nisu hteli - morali su da vide, kako se ova bogata zemlja i blistava kultura raspadaju pod teretom unutrašnjih raskola i bezobzirne borbe za vlast.
A kako je živeo kraljevski par?
Po jednom izvoru, grozno. **Stefan je prebacivao ženi**, piše savremeni posmatrač, **da je šugava, a ona njemu pijanstvo i neverstvo**. Da je princeza stvarno patila od ove opake i ružne bolesti, teško se može poverovati. Ne samo zbog nepouzdanosti istorijskog izvora koji o ovome piše (naime, reč je o čoveku koji je mrzeo Evdokiju i koji je imao razloga da je ocrni u očima savremenika) već i zbog činjenice da se ona, kada je napustila Stefana, udavala još dva puta. Ne samo da ona nije bila unakažena ovom groznom bolešću, postoje jasni nagoveštaji da se radilo o vrlo lepoj ženi.
Spomenuli smo razvod: rekli kako je Evdokija napustila Stefana, a stvari su možda i drukčije stajale. Pravi uzrok rastave ležao je na njenoj strani. Iako je ona mužu prebacivala preljubu, razlog rastanka je bio upravo njeno upražnjavanje ovog greha. Jedan posmatrač piše kako je Stefan svoju suprugu **golu, samo u košulji** poslao natrag u Carigrad.
NASTAVLJA SE