Treća udaja Evdokije

Piše: Slobodan Damnjanović
RAZLOG razvoda može se tražiti i na drugom mestu: Carigrad više nije bio jak, i kome su trebale njegove princeze, pa makar bile i lepe kao Evdokija? Stefan je u to doba sa Zapada očekivao kraljevsku krunu. Rečeno današnjim jezikom: Stefan je išao u Evropu. Evdokija se posle razvoda vratila majci u Carigrad, još je bila mlada, lepa i jedra. Možemo samo da zamišljamo kako se ova dama carske krvi i prefinjenih manira obradovala ponovnom susretu sa carigradskim ulicama, sa blistavim palatama, sa Hagija Sofijom, koja je iznutra ”sijala kao sunce na nebu”.
Vrativši se među svoje, ona se brzo utešila, ako je ikada i bila nesrećna. NJen novi muž bio je ambiciozni i lakomisleni Duka Murzufl. Za njega kažu da je od ranih godina bio ženskaroš. Ovakva kvalifikacija, između ostalog, znači da se on razumevao u žensku lepotu, time je konačno odbačena pretpostavka da je princeza stvarno patila od šuge. Čovek koji je žene voleo više od svake vlasti nikada ne bi pristao da postelju podeli sa nekim ko bi bio unakažen ovom strašnom i neizlečivom boleštinom.

KRSTAŠI ISPOD ZIDINA
MEĐUTIM, kad je već dobio lepu princezu za ženu, Duka je poželeo da postane i car. Vremena su bila smutna, bio je početak trinaestog veka, pod carigradskim zidinama skupljala se krstaška vojska. Evdokijin otac je uzalud pokušavao da otera opasnost sa svog praga. Posle jednog žestokog poraza, car je sramno i pod okriljem noći napustio prestonicu Konstantina Prvog. NJegov novi zet je pokušao da iskoristi priliku i proglasio je sebe za novog cara. NJegovo carevanje bilo je, međutim, kratkog veka.
Posle nekoliko nedelja kad su razulareni krstaši provalili kroz jednu od gradskih kapija, car samozvanac je u opštem metežu, gurajući se pretrpanim ulicama, preskačući kola i konjske leševe - pobegao kroz drugu kapiju. Sa sobom je kao jedini znak svoje nestale carske vlasti i slave poveo princezu Evdokiju. A krstaši? Oni su se kao divlje i izgladnele zveri, sa svim zlom raspuštenih nagona bacili na ono što je ostalo u drevnom gradu: na blago, na relikvije, na spomenike kulture, na knjige, na žene...
U velikom gradu, u staroj kulturi svaka je propalica mogla da zadovolji sve svoje prikrivene želje. U svesti pravoslavnih hrišćana i danas živi uspomena na te dane: Jovan Pavle Drugi se nedavno izvinjavao zbog toga.
No vratimo se srpskoj princezi i njenoj daljoj sudbini. Poraženi carevi, i tast i zet, obojica bez krune i u izgnanstvu, sastali su se i prividno sklopili mir. Lakomisleni Murzufl je, izgleda, stvarno poverovao starom liscu. Prepustio se starim navikama i načinu života.

KRAJ HRABROG VITEZA
JEDNOG dana, kada se najmanje nadao, dok je uživao u svom kupatilu, unutra su upali ljudi cara Aleksija i oslepeli ga. I dok se on otimao, a voda se bojila krvlju, na vratima tog istog kupatila besnela je grozna svađa između oca i ćerke. Po svedočenju hroničara ”Evdokija je oca zasipala uvredama, a on nju grdio zbog bestidnosti i razvratnog života”. Kratka istorija lažnog cara završila se pravim slepilom. Oslepelog samozvanca napustile su sve pristalice, posle izvesnog vremena napuštenog slepca su zarobili krstaši i bez milosti, kao opomenu svima koji su još sumnjali u njihov ”novi poredak” bacili ga sa najviše zidine u osvojenom gradu.
Evdokija se ubrzo udala i treći put. No, ni sa njim nije videla mnogo sreće. NJen treći muž bio je gospodar Korinta Lav Zgur. On je bio pravi čovek svoga doba: silovit i hrabar do bezumlja, u postupcima odlučan i prek, on je oko sebe skupio znatnu silu i bacio se u boj protiv omrznutih krstaša. U početku je imao uspeha, ali je sila protiv koje se usmerio bila isuviše jaka, njegovi saveznici kolebljivi i slabi.
Čas propasti Latinskog carstva bio je suviše daleko da bi Lav Zgur mogao da ga vidi. On, međutim, nije bio uživanjima pokvareni Murzufl. Kad se približila propast, ovaj hrabri vitez je uzjahao konja i pod punom opremom, da ne bi pao živ u ruke neprijateljima, sa najvišeg bedema skočio u ambis. Po rečima onih koji su gledali, on je ”da ne bi dočekao zarobljavanje, skočio sa vrha gradskih zidina, tako da mu nijedna kost nije ostala cela”.
A njegova žena?
Po rečima istog svedoka, ona ”napustivši tu zemlju, pređe lađom na istok”. I to su poslednje reči o toj lepoj ženi, koja uprkos svom visokom rodu, nije našla sreće na svetu.

(Nastavlja se)