Neverna lepa Ana

Piše Slobodan Damnjanović
DRUGA vizantijska princeza bila je žena Stefanovog sina Radoslava - kraljica Ana. Ako su sa Evdokijom na srpski dvor došli razdor i svađa, za Anu se može reći da je donela otmenost i kulturu sveta u kome je rođena i odrasla. Kralj Radoslav je po svim izvorima bio trajno zasenjen manirima svoje žene i navikama sveta koji je sa njom ušao na njegov dvor. On je sve činio da što više liči na nju i njene, i tom naporu je mnoge ljude u Srbiji okrenuo protiv sebe.
Kada se kraljica Ana pojavila u Srbiji, izveštaji o tome su nesigurni i oskudni. Ni o njenom izgledu ne znamo mnogo. Sačuvan nam je njen verenički prsten, na osnovu koga jedan naš istoričar zaključuje da je to bila lepa i stasita žena. Logika ovog zaključka nam je, nažalost, izmakla, ali da je bila lepa žena i jaka ličnost o tome nam dovoljno govori ponašanje njenog muža. Jer, koji bi Srbin i muškarac dopustio da ga zbog ružne i zle glupače omrznu svi - i narod i crkva i vojska i plemstvo.

KRAJ IDILE U DRAČU
I SAM Sveti Sava je, nezadovoljan vladom svog sinovca, napustio zemlju i otišao u obilazak svetilišta...
Zaslepljeni vladar kao da sve to nije video. Srećan što ima Grkinju za ženu, što je i po majci Evdokiji Grk, on se sve više prepuštao svojoj novoj ulozi. Kovao je novac po ugledu na vizantijski, na poveljama se potpisivao grčkim pismom, uspostavio je odnose sa ohridskim arhiepiskopom, starim neprijateljem srpske autokefalnosti... Nije ni primećivao kako se oko njega sve više skupljaju nezadovoljstvo i gnev.
Kada je u Carigradu njegov tast izgubio presto, Radoslav više nije imao nikakve šanse, čak i da je hteo da u svojoj politici okrene drugi list. Nezadovoljna vlastela na čelu sa njegovim bratom Vladislavom, oborila je ovog pokondirenog kralja, koji nije umeo da razlikuje svoju ljubav od državnog interesa. Primer, uostalom, kakav nije redak ni u današnje vreme.
Kraljevski par je izbegao u Dubrovnik, i tamo je, sve dok su Dubrovčani verovali u njegov povratak na vlast, bio dočekivan i priman sa svim počastima. Kad im je, međutim, postalo jasno da su sve šanse njihovog gosta nestale, on je zajedno sa svojom fatalnom ženom bio zamoljen da napusti ovaj grad. Izreka **Kralj je mrtav, živeo kralj** bila je istinita u svim vremenima i svim okolnostima - Duborvnik se okrenuo novom vladaru i nije hteo da zbog starog ima nevolje sa njim.
Kralj i kraljica su otišli u Drač. Tamo je povodljivog vladara sustigao poslednji udarac sudbine. NJegova lepa žena, koja mu nije donela sreću, u Draču se pobrinula za sebe. Našla je nekog franačkog viteza, zaljubila se u njega i ostavila nesrećnog Radoslava. U Evropu se, kao što znamo, može putovati zajedno, ali može i svako za sebe.

MILUTINU DRUGA EVDOKIJA
O NJIMA se dalje ne zna skoro ništa. Kralj se, po nekim izvorima, zamonašio, i tužan u crnoj rizi, vratio u otečestvo, koje mu u trenucima slave i moći nije bilo dovoljno dobro. O kraljici ne znamo baš ništa. Ostaje nada da je prevrtljiva dama u Evropi nabrala med, kog za nju u Srbiji nije bilo.
Treća princeza koja je u Srbiju došla iz Konstantinovog grada bila je Simonida, ćerka cara Andronika Drugog.
Stvar sa njenom udajom tekla je otprilike ovako: tek što su Vizantinci uspeli da oteraju mrske Latine, u srpskom kralju Milutinu dobili su novog i neočekivano opasnog neprijatelja. Jedna za drugom, vizantijske oblasti prelazile su u njegove ruke. Oslabljeno carstvo u isto vreme sa istoka su ugrožavali muslimani. Jedan savremenik u tom vremenu piše sledeće redove: **U to doba opšte nesigurnosti svako je mislio samo kako će se lično okoristiti.** Propast i nevolja nikada ne idu same, vremena su zla ne sama po sebi, već zato što su ljudi koji žive u njima - zli.
Car Andronik je morao da spreči da se njegov naopaki neprijatelj jednog dana ne pojavi pred zidinama Carigrada. Najbolji način za to, kada već nema vojničke snage, bio je da se orodi sa njim. Tako bi Mulutin kao miraz dobio ono što je već osvojio, a **de fakto** stanje bi ostalo **de jure**. A car bi uspeo da sačuva ostatak svojih zemalja. Zato je Andronik Milutinu ponudio za ženu svoju sestru, koja se isto kao i kraljeva baba zvala Evdokija. Ova druga Evdokija tek što je ostala bez svog muža Jovana, cara Trapezunta. Usput rečeno, Trapezunt je bio mala država na obali Crnog mora, koja je samostalnost vekovima čuvala zahvaljujući samo legendaroj lepoti svojih princeza.

Nastavlja se