Simonida starom Milutinu

Piše: Slobodan Damnjanović
CAR je nudio Evdokiju, Milutin je pristao, ali Evdokija nije htela. Od novog kraljevsta, ova ponosita udovica je više volela uspomenu na svog pokojnog muža. Možemo samo da zamišljamo teške razgovore koje su brat i sestra vodili iza zidova carske palate. Ona je ostala pri svom i uskoro je napustila Carigrad i vratila se postojbini pokojnog muža. Tamo je ubrzo umrla. Pod kakvim okolnostima - o tome istorija ćuti.
Posle ovog neuspeha moćni vladar sa severa postao je još opasniji. Vest o neuspeloj ženidbi vladara koji je već u dvoru imao treću ženu, sigurno je obigrala sve evropske dvorove. Nesuđeni mladoženja bio je ljut i uvređen, isto onoliko koliko je bio opasan i jak. Nešto je hitno trebalo preduzeti da se spreče još gore posledice njegovog gneva. Zato je Andronik Milutinu ponudio svoju kći mezimicu, koja je u to doba, po jednima imala tri, a po drugima osam godina.

SUROVI VLADAR
SVE što ima veze sa ovom princezom odiše nekom neobičnom setom. NJeno ime, Simonida, u vizantijskom svetu je jedinstveno kao i njena sudbina. Uzrok imena je bio u teškom porođaju njene majke carice Irine, i u jednom danas zaboravljenom običaju srednjeg veka. Naime, za vreme teške bolesti ili porođaja sa neizvesnim ishodom, pred ikonama svih dvanaest apostola su se palile sveće. Ako se bolest dobro završi bolesnik menja svoje, a uzima ime onog apostola, pred čijom ikonom se sveća poslednja ugasila. Ako je bio u pitanju porođaj, majka je zadržavala svoje, ali je novorođenče dobijalo ime po apostolu - spasitelju. Kad se caru Androniku rodila kći, pred ikonom apostola Simona sveća je još uvek gorela i dete je dobilo ime - Simonida.
Caru, svakako, nije bilo lako da se pod tim uslovima odvaja od svog, tako teško rođenog deteta. Ipak, Milutin, ma koliko bio opak vladar i surov čovek, nije bio izopačen. Na srpskom dvoru je kao nešto što se po sebi razume, bio prihvaćen vizantijski uslov, da muž, poštujući zakon, sa nevestom nema odnose do njene navršene dvanaeste godine.
Nama se danas i to čini prerano, ali su zakoni Vizantije bili takvi i u ono doba niko u njima nije video ništa čudno, ni izopačeno. Uopšte, u svim slojevima društva toga doba devojke su vrlo mlade stupale u brak; bio je to jedan od načina da se u narodu sačuva moral.

NEMOĆNA CRKVA
BRAČNI pregovori koje su vodile dve delegacije bili su vrlo naporni i zamršeni. Na srpskom dvoru je postojala jaka antivizantijska struja, koja je smatrala da u času velike slabosti neprijatelja ne treba prekidati osvajanje. Bio je to, po mišljenju ovih ljudi, čas da Srbija postane carica na Balkanu. Milutinu je osim toga stigla i ponuda bugarske carice, kojoj je umro muž, a ona udajom htela da se oslobodi drugih pretendenata na upražnjeni presto. Beskrupulozinost ljudi koje tajanstveni zakoni istorije stavljaju na vlast i skidaju sa nje, nije, kao što vidimo, izum našeg nevoljnog doba.
Ako je Milutin na svom dvoru imao teškoća zbog najavljene ženidbe, njegovom **prijatelju** u Carigradu je mnogo teže. Crkva koja stvari ovoga sveta meri aršinom večnog života, nije imala razumevanja za njegovu politiku opstanka po svaku cenu. Patrijarh Jovan, poznat po svojoj verskoj čistoti i moralnoj strogosti, usprotivio se žestoko novonastalim bračnim i državnim kombinacijama, ne samo što se ovde dete davalo za starca, nego je i taj starac imao živu i to treću ženu kod kuće. Androniku, kome je posle skandala sa Evdokijom stvarno gorelo pod nogama, nije imao drugog izbora: stavio je patrijarha pred svršen čin.
NJegovi ljudi su mladu princezu, tačnije rečeno dete, odveli njenom suprugu. Kralj Milutin, u to doba već starac, dočekao je dete **ne kao suprugu, već kao gospodaricu**. Sišao je sa konja i klekao pred nju. Pred čim je to moćni vladar savio kolena? Pred nevinošću, koja se zbog njega prinosi na žrtvu? Pred patnjom, koja u ovom surovom životu, kao tamna senka prati ljude visokog roda i posebnog istorijskog poslanja? Ili je moćni vladar, klečeći, u sebi zamolio za oproštaj Onog bez čije volje ništa na svetu ne biva, bez koga ni vlas sa glave ne pada. Odgovora nema; istorijski izvori o ovome ćute, a tamo gde ćuti znanje, govori mašta.

(NASTAVLJA SE)