Simonida kao monahinja

Piše: Slobodan Damnjanović
A NA granici Srbije i Vizantije gde se odigrala ova drama, promenjeni su ne samo svadbeni pokloni, već i taoci. Vladarski susreti ponekad liče na sastanke kriminalnih grupa - u njima niko ne veruje nikom. Taoci su bili tu, za slučaj da neko ne ispuni data obećanja i preuzete obaveze. Za razmišljanje je i sledeći podatak: jedan od taoca sa srpske strane bila je i treća Milutinova žena, kraljica Ana.
Kada je uradio ono što mora, car je došao patrijarhu u posetu. Neki pravoslavni pisci, kao Berđajev na primer, zbog poznate teorije ravnoteže, govore o vizantijskom cezaro-papizmu, i u njemu nalaze pandan vatikanskom papo-cezarizmu. Međutim, ako je istina da su rimski poglavari uvek pokazivali i težnje za svetovnom moći, nije istina da su vizantijski carevi mogli da odlučuju u stvarima vere. Ikonoboračka kriza je izuzetak, koji potvrđuje pravilo. Da je car toliko bio iznad patrijarha, zar bi se Andronik ponizio i noću išao u manastir Jovanu, da mu se pravda i da ga moli da se vrati u Carigrad i patrijaršijski dvor?
Patrijarh je primio cara i saslušao njegovu besedu i razloge iznete u njoj. Najvažniji među njima došli su na kraju. Vladar, kazao je Andronik u svoju odbranu, **nema drugih roditelja osim zakona, i nema druge dece, osim svih Romeja**.
I opet da zastanemo na čas: koliko puta smo čitali o **bizantijskom apsolutizmu i njegovim nedemokratskim tradicijama**? Koliko je onih među nama, koji su poverovali u istinitost ovih kvalifikacija? Kao i u mnogim drugim slučajevima i ova optužba, čiji cilj je dezavuisanje pravoslavnih naroda i njihovih država, je neosnovana i lažna.
Vizantija po svom obliku vladavine nije ličila na orijentalne tiranije. U njoj nije jedan čovek bio gospodar života i smrti svih svojih podanika, od najviših do najneznatnijih. U njoj nije vladarska volja bila vrhovni zakon. Naprotiv, kao što vidimo iz navedene izjave, zakon je bio iznad nje.
Ideal vlasti sažet je u ovih nekoliko reči: to je, sa jedne strane, obaveza vladara da se pokorava zakonu, da bude, dakle, korektan, a sa druge, njegova obaveza da se žrtvuje za svoje podanike kao otac za decu - dakle, moralnost, kao princip vlasti. Naravno, ovde je reč o idealu, a stvarnost je i u Vizantiji, kao uostalom i na svim drugim mestima, često bila jaka različita od ideala. I pre nego se vratimo Simonidinom životu, još jednom da naglasimo: vizantijski car nije bio vlastodržac orijentalnog tipa, a to u celini gledano, nisu bili ni vladari u zemljama vizantijskog kulturnog kruga.

SILOM - NAZAD
PATRIJARH je, videli smo, bio zadovoljan, ali šta je bilo sa Simonidom? Kako je ona živela u novoj sredini? Da li je imala prilike, da se kao i svi njeni vršnjaci, preda radostima dečjeg doba? Ili je u sedam godina morala da se ponaša i govori kao da je mnogo starija? O svemu tome istorijski izvori ništa ne govore. Jedino što znamo o tom razdoblju njenog života, jeste da su je posećivali majka i braća.
Istoričari ponekad prema svojim junacima postupaju kao policijski inspektori prema ovejanim kriminalcima. Iza svake njihove reči i gesta traže tajne i podmukle namere. Tako je i u ovom slučaju: posete majke i braće, ne tumače se kao izraz emocija i brige bliskih srodnika, već se posmatraju samo u funkciji njihove borbe za vlast i srpski presto.
Simonida je, uprkos svom dobu, od samog početka bila predmet zavisti i mržnje. Kad je Milutin oslepeo svog sina, budućeg kralja Stefana Dečanskog, mnogi su u tome videli njene prste. Međutim, u doba kada se otac i sin besno i surovo otimaju oko vlasti, Simonida ima jedva sedamnaest godina. Teško je poverovati da je u stranoj sredini, do tih godina uspela da stegne toliko lukavstvo i moć. A kako je stvarno živela i kako se osećala kao kraljica Milutinovog dvora, dobro svedoče sledeći detalji iz njenog života.
Godine 1317., kada joj je umrla majka, Simonida je dobila priliku da opet vidi svoj rodni grad. I dobivši je, odlučila je da se više nikada ne vrati na presto. U tom cilju obukla je i monaško odelo na sebe. Kažemo obukla, jer se izgleda nije zamonašila; za takvo nešto imala je suviše malo vremena, a prilike su bile takve, da bi se retko koji iguman usudio da je primi u svoj manastir.
Ipak, i samo odelo ostavilo je snažan utisak na srpsku delegaciju, koja je došla da je vodi kući; videvši je, svi su se zaledili od straha. No njen polubrat Konstantin se nije dao zbuniti: lično je pocepao mantiju sa nje i naterao je da se vrati Milutinu. Svedoci kažu da je to **bilo protiv njene volje i uprkos njenim suzama**.

NASTAVLJA SE