Dvor zamenjen ćelijom

Piše: Slobodan Damnjanović
ČETIRI godine posle ovih događaja kralj Milutin je umro, a Simonida, koja je u vreme smrti muža imala dvadeset i pet godina, o drugim vladarima i novim udajama nije htela ni da misli. Povukla se u manastir i u njemu ostala do kraja života. Kad joj je otac izgubio vlast, ona ga je negovala. Poslednji put njeno ime pominje se 1336. godine, kada je prisustvovala jednom važnom skupu državnih i crkvenih velikodostojnika.
Milutinu nije ostavila naslednika.
**Od oca je, kažu, otanulo sinu**. Ako se Stefan Dečanski i nije slagao sa svojim ocem, ako su se otac i sin mrzeli kao najgori dušmani, ako je otac i oslepio sina, ipak je u nečemu i ličio na svog oca. Kada je Stefan napunio pedesetu godinu, oženio se dvanaestogodišnjom Marijom, princezom iz carskog roda Paleologa.

IZMEĐU MUŽA I SINA
PRINCEZIN otac, koji je bio carev sinovac, pobunio se protiv strica. Razloge pobune jedan savremenik ovako opisuje: **Ne želeći više da bude pod carem, već hoteći da za sebe samog stvori carstvo, kao što mu je, po njegovom mišljenju i pripadalo u nasledstvo**. Zamršeni rodbinski odnosi u doba prevlasti istorijskog i porodičnog prava, u svakoj neodređenoj situaciji stvarali su mnoge pretendente i mnoge borbe za vlast i za zemlju. U tom pogledu svet srednjeg veka podseća na posudu sa vrelom vodom: u njemu je stalno ključalo i kipelo.
Mladinom beskrupuloznom ocu srodstvo sa vladarom sve moćnije države na severnim granicama carstva činilo se vrlo korisnim - i to je bilo dovoljno da se odluči sudbina ovog drugog deteta u srpskoj istoriji. Već smo kazali: usud prinčeva i princeza jeste da nemaju prava na lični život i iskrene emocije.
Pored ostalog za nas je zanimljiv opis članova delegacije, koja je u Srbiji vodila bračne pregovore. U njemu su na sažet način data pravila kako se sastavljaju državne i diplomatske delegacije - koji i kakvi ljudi ulaze u njih. Prvi član je bio **blagorodni Tornikije, koji je ukrašen svim vrlinama, i onima koje se nalaze u ljudima i onima koje odlikuju samo Boga**. A drugi, po rečima istog autora, bejaše **dobri Kasandrin, koji je video gradove mnogih ljudi i doznao njihove običaje**. Pravilo je, dakle, da delegacija u sebi spoji iskustvo i vrlinu; jedan je tu da vidi šta može, a drugi šta treba da se čini. Tako su odluke istovremeno i moralne i mudre.
Marija Paleolog je u braku sa svojim mnogo starijim mužem provela samo pet godina. Stefana Dečanskog, kao što se zna, ubio je rođeni sin, budući car Dušan. Marija je za razliku od Simonide, svom mužu rodila više dece, među njima i Simona, budućeg tesalskog cara i takmaca Urođa Nejakog. Šta je bilo sa udovicom od sedamnaest leta ne zna se tačno. Po jednima, udala se za despota Jovana Olivera i izrodila mu više dece, po drugima, otišla je u manastir kao i njena prethodnica. A nama se čini, da je u to nemirno doba u procepu između ambicija oca i muža, između pastorka i sina, ova lepa žena visokoga roda bila samo **slamka među vihorove**.

DESPOT ĐURAĐ I - JERINA
DOSAD spominjane princeze bile su žene vladara, koji su imali moćne i jake države. Jerina Kantakuzina, žena despota Đurđa, bila je vladarka carstva koje je umiralo.
Početkom petnaestog veka balkanski hrišćani kao da su se dozvali pameti, ali je bilo kasno. Duh pomirenja i bratske sloge zavladao je među onima, koji su najzad shvatili, da oba brata po krvi i veri ima i gorih i opasnijih neprijatelja. Posebno je pomirenje bilo vidljivo među Srbima i Vizantincima. Simbolički, ono je prikazano u ličnostima dva poslednja cara, dva brata, Jovana i Konstantina, koji su po ocu bili Grci, a po majci Srbi.
Godine 1402. sin kneza Lazara, Stefan Lazarević, dobio je titulu despota, koja je po važnosti dolazila odmah posle carske. Kad je umro, državu i titulu nasledio je njegov sestrić Đurađ Branković. On se oženio, kako smo već rekli, Jerinom Kantakuzinom, pripadnicom najvišeg carigradskog plemstva.

(NASTAVLJA SE)