Čemer proklete Jerine

Piše: Slobodan Damnjanović
U SRPSKOJ istoriji i narodnom predanju skoro da nema žene više omrznute od Jerine. Izraz **prokleta Jerina** i danas živi u narodnoj svesti. Ipak, nama se čini da istorijski podaci ne pružaju dovoljno osnova za ovu mržnju. Istina je da se za vlade njenog muža, u uslovima preteranih naprezanja podizao grad Smederevo, ali to je bio jedini način da despotovina opstane još nekoliko decenija. Uostalom, to i nije bila njena odluka.
NJen muž, despot Đurađ nije žalio imanja kada je od Turaka trebalo otkupljivati hrišćansko roblje. To svakako nije moglo proći bez njenog znanja, a možda i saglasnosti. Ona je morala da gleda kako joj Turci u ropstvo odvode sinove Vuka i Grgura, morala je da gleda kako ih slepe vraćaju. I srce majke vladarke je - majčinsko srce. Kako je bilo tom srcu kada je čula za pretrpljene patnje svojih sinova, o tome ćute i istorijski izvori i narodno predanje.

KĆER U HAREMU
NESREĆA je bila suviše velika, patnja univerzalna i tom mračnom moru, jednom zauvek, potonule su i misli i suze ove nesrećne vladarke. Morala je Jerina Kantakuzina, udata Branković, da na kraju propasti jedne kulture, koja je savremenicima ličila na propast sveta, gleda kako njena kći Mara, jedna hrišćanska princeza, odlazi u hram da tamo sa stotinama drugih žena vodi borbu za milost surovog, nepismenog azijatskog gospodara.
Razlog mržnje leži možda i u tome što je sredinom 14. veka upravo jedan Kantakuzin odveo Turke u Evropu, ustupivši im jedan svoj posed u zamenu za njihovu pomoć u dinastičkoj borbi koja je razdirala Vizantiju. On je doveo tuđe da ga štite od njegovih, a to se završilo krahom ne jednog naroda, nego jedne civilizacije. Desilo se kao u onoj antičkoj basni, u kojoj su nezadovoljne ovce dovele vukove da ih štite od pasa.
Poslednje godine života Jerine Branković bile su otrovane razdorima između njene dece. Sa jedne strane bili su slepi Grgur i sultanija Mara, a sa druge Lazar Branković sa čijom ženom Jelenom se i završava istorija vizantijskih princeza u Srbiji.
Kad se udala za Lazara, Jelena Paleolog je imala petnaest godina. NJen otac Toma bio je rođeni brat poslednjih vizantijskih careva Jovana i Konstantina Dragaša. U ličnosti i udaji ove princeze poslednji put je zablistao stari sjaj imperije, koja se gasila i nestajala sa istorijske scene.

PAD SMEDEREVA
PRINCEZA je sopstvenom lađom doputovala u Dubrovnik, gde su je kao carsku ćerku i buduću despinu dočekali svi dubrovački velikaši, na čelu sa knezom Malog veća. Sa njima su bile i sve viđenije dubrovačke dame. Mladoj i lepoj nevesti, kao što dolikuje nekom ko je carskog roda, predati su skupoceni i retki pokloni: nakit, odeća od baršuna i hermelina; u njenu čast priređene su velika gozba i zabava na koju su bili pozvani svi koji su nešto značili. Bio je to verovatno najlepši trenutak u životu Jelene Paleolog; ispred nje su stajala velika iskušenja, carstva koja se ruše, ratovi bez izgleda na pobede, propast, izgnanstvo i najzad smrt u tuđini, daleko od rodnog grada i zemlje.
Despina Jelena je gledala kako jedan za drugim nestaju svi gradovi njene mladosti; bila je svedok i junačke pogibije poslednjeg cara, koga su prepoznali samo po cipelama. Kad je umro njen muž, despot Lazar Branković, na njena pleća pala je sudbina zemlje kojoj nije bilo spasa. Okretala se oko sebe kao začarana; jer, postoji takvo nešto kao što je istorijska začaranost: to je situacija u kojoj svet kao da iznenada skida masku sa lica i postaje nešto drugo od onoga što je bio. Pokušavala je da stvori savez Bosne i Srbije, okretala se Ugarskoj za pomoć. Kad to nije uspelo, njen i Lazarev vojvoda Mihailo Anđelković je jedan turski odred pustio u Smederevo. Izmučeni građani su skupili poslednje mrve hrabrosti i snage i ubili i uljeze i onog ko im je otvorio kapije poslednjeg srpskog slobodnog grada. Ipak, Smederevo je ubrzo posle toga palo po drugi i poslednji put.
Posle pada prestonice despina Jelena je otišla na Krf, gde je izbegao i njen otac, Toma Paleolog. Tamo je prisustvovala venčanju svoje kćeri i vojvode od Santa Maura. (NJihova loza trajaće sve do početkta dvadesetog veka). Ubrzo se zamonašila. Umrla je 1473. godine kao monahinja Ipomona.
Tako se u ličnosti poslednje srpske vladarke na simboličan način svetovno preobrazilo u duhovno. Stara država i minula slava nastavile su da žive u duhovnom svetu molitvi i predanja. Zemaljsko se preselilo u večnost i odatle zablistalo novim sjajem.

Kraj