Umro u dugu

DVA dana posle smrti, u utorak predveče, 9. februara 1864. godine, sabralo se pred Vukovim stanom u Beču mnoštvo naše đačke omladine, onih u koje se toliko uzdao. Iz bečkog predgrađa Landštrase, u kojem je Vuk proživeo pola veka, preneli su ga upravo mladi u grčku kapelu na Flajšmarktu, u noćnoj povorci sa buktinjama, uz tužni zvuk posmrtnih zvona i otegnuto pojanje pogrebne pesme “Svjati Bože”.
Sutradan, u 10 časova pre podne, priređeno je svečano opelo. “Na sredi crkve ležala je skrinja, čelo glave knjiga, a okolo venac od lovora i više ordena...”
Nad odrom je govorio A. Sandić (na srpskom jeziku) i medicinar Branko Stefanović (na nemačkom). Zatim je poznati Slovenski hor otpevao jednu pesmu, a srpska omladina “Večnaja pamjat” i “Svjati Bože”.
Opelu su prisustvovali mnogobrojni Vukovi prijatelji, pripadnici svih slovenskih naroda.
Oko podneva sprovod je krenuo ka Sankt-Marksovom groblju. Sanduk s Vukovim posmrtnim ostacima prinelo je grobu šest omladinaca. Nad rakom je “besedu” držao medicinar Vladan Đorđević.
“Ne ispuni mu se želja”, pisao je dopisnik s Vukove sahrane, “da“ pod slobodnim gorama kosti mu počivaju. Telo mu leži kod pitomca njegovog, koga je u životu tako ljubio, do nezaboravljenog Branka Radičevića”. U istom groblju, već od pre dve decenije, ležao je i Vukov učitelj Jernej Kopitar.
U grobljanskoj knjizi zaveden je Vukov grob pod brojem 178. Nadgrobni spomenik napravljen je po nacrtu (verovatno Mininom) sačuvanom u Vukovoj ostavštini. U vrhu jednostavne kamene ploče isklesan je tzv. ruski krst sa dve vodoravne linije rečima: Vuk Stef. Karadžić.
Vest o Vukovoj smrti bolno je odjeknula širom slovenskog juga. I dalje. Našla je saučešća u mnogobrojnim listovima: južnoslovenskim, ruskim, nemačkim, mađarskim... “Na grobu mu tuži sve Jugoslavjenstvo od Triglava do Crnog mora”, pisao je tih dana list “Glasonoša” iz Karlovca. U njegovoj smrti, zagrebačke “Narodne novine” videle su gubitak “jednog od najvećih svojih ljudih i rodoljubah”.
Koruški “Slovenski glasnik” iz Celovca je nekrolog naslovio: “Ugasnula je svitla zvezda”.
Bio je “najslavniji muž Srbije, koji je svojim književnim delima stekao zasluge u celom slovenstvu”, istaći će list “Slovo” u Lavovu.
Nekrolog “patrijarhu srpske pismenosti” objavljen je u moskovskom “Ruskom arhivu” i mnogim drugim listovima.
Vukov saradnik i pevač Savo Martinović ožalio ga je u desetercu:

Sva se srpska zemlja
zaplakala,
Srpska zemlja i zemlja
Slavenska (...)
Šestonedeljni parastos, priređen u Ruskoj kapeli, nadahnuo je pesnika Lazu Kostića na krepke stihove da je pokojnik živ, a živima parastos ne biva:
Da, još je živ!
U grudima nam je živ,
Iz reči naših i on govori,
Uz pesme naše
pripev nam je on.

Oskudica je Vuka kao senka sledila, u dugu je i umro. Na sramotu tadašnjeg srpskog “praviteljstva”, Vukovoj porodici pritekao je u pomoć austrijski car, sa 1.000 forinti spasao je od popisa kućnih stvari.
S pravom je rečeno da je Vuk obavio više poslova nego što bi to mogla čitava jedna akademija. Po uticaju, pak, koji je izvršio, nema mu premca u našoj kulturnoj istoriji.
Od čobančeta do počasnog doktora Jenskog univerziteta i člana više učenih društava i akademija, od borca u četi hajduka Ćurčije, do najvišeg buntovnika u našoj kulturnoj istoriji - to je životni put Vukov, mukom i slavom posut.
(Kraj)