Vreme po - Milutinu

SRPSKA građanska porodica Milanković iz Dalja uistinu je jedinstvena - već tri veka daje fakultetski obrazovane potomke. Slične u srpskom narodu nema. Bogzna da li bi se, i koliko, takvih porodica moglo naći i u Evropi.
Iz te je porodice potekao Milutin Milanković, kojeg je američka agencija NASA proglasila jednim od deset najvećih naučnika na svetu. Od 1993. godine i Evropsko geofizičko društvo dodeljuje medalju za naučni doprinos u oblasti klimatologije sa njegovim imenom.
Za ovog srpskog naučnika s pravom se može reći da je svoje ime upisao i među zvezde: po Milankoviću su nazvani krateri na Mesecu i na Marsu, baš kao i jedno nebesko telo.
- Milutin Milanković zauzima istaknuto mesto u svetskoj nauci i nesporno je jedan od najslavnijih naučnika koje su Srbi imali. On je pokazao i dokazao da se i u jednoj maloj i siromašnoj sredini, u Srbiji, gde nikad nije bilo dovoljno novca niti sluha za nauku, može načiniti veliko naučno delo koje će svet prihvatiti, a njegovog tvorca uvrstiti u najznačajnije naučne velikane od antičkog doba do danas - govorio je akademik Vidojko Jović, na predstavljanju kalendara “Danica” Vukove zadužbine a povodom svog rada posvećenog Milutinu Milankoviću.
Po čemu je toliko veliki naš Milanković? Njegovo životno delo je “Kanon osunčavanja Zemlje i njegov uticaj na problem ledenog doba”. Uspeo je, što pre njega niko na svetu nije, da razjasni klimatske promene za vreme ledenog doba, odnosno za proteklih milion godina. Ali, ne samo to. Uspeo je i da mudro predvidi budućnost klimatskih promena.
Kako mu je to pošlo za rukom? “Komplikovanom matematikom i na plajvaz”, objašnjava matematičar dr Dragan Trifunović. Naizgled jednostavno. Ali, taj složen Milankovićev račun, nastao u Kapetan-Mišinom zdanju u Beogradu na početku 20. veka, danas uveliko potvrđuju svi kompjuteri ovoga sveta, a i njegovu naučnu slavu.
UPRAVO ove godine navršava se tačno pola veka od smrti velikog naučnika. Srpska akademija nauka i umetnosti obeležila je tu toliko značajnu godišnjicu međunarodnim naučnim simpozijumom. Među mnogobrojnim naučnim saopštenjima je i ono o porodici Milutina Milankovića i njegovim slavnim precima, o čemu će, “Novosti”, u ovom feljtonu dati najzanimljivije delove.
Ali, pre podsećanja na njegove slavne pretke, neophodno je reći nešto o tome u kakvoj je porodici rođen Milutin Milanković (1879-1958).
Njegov otac Milan bio je bogat i uledan čovek. Vodio je i trgovinu u Dalju, poslujući s Bečom. Njegova mati bila je Osječanka, takođe iz ugledne i bogate srpske porodice Muačević. U njihov dom u Dalju stizali su svi listovi objavljeni na srpskom jeziku. Milankovići su još od 1892. bili osnivači i ulagači “Srpske književne zadruge” iz Beograda. On i njegova braća i sestre odrastali su u izobilju i uz guvernante. U svojim trotomnim uspomenama, ispisanim s književnim pretenzima, on je s mnogo topline i tuge opisivao najranije detinjstvo uz oca.
Zašto? Zato što baš nije izledalo da je rođen pod srećnom zvezdom. Imao je nepunih osam godina kada mu je umro otac Milan. Izgledalo je kao da se tada srušio sav njegov svet. Međutim, od tada brigu o njemu, o sestrama Mileni i Vidosavi, kao i o još četvorici braće preuzima njegov bogati i predobri ujak Vasa Muačević.
Sećajući se tih dana svog detinjstva Milutin je u svojim uspomenama pisao o prvom putovanju majke u Beč, posle očeve smrti, kao i o događaju posle kojeg je ujka Vasu sve više doživljavao i kao svog poočima:
“NA TOM svom prvom putovanju u Beč majka je izvršila jednu nameru koja joj je ležala na srcu, poručila je u Beču lep mramorni spomenik za grob očev. Na njemu je, po fotografiji koju je sa sobom ponela, vrlo lepo izrađen lik očev. No, kako bečki kamenoresci nisu znali ćirilicu, ostavljeno je da natpis izradi koji osječki kamenorezac kad spomenik bude postavljen na svoje mesto. Tada se pokaza da je prostor ostavljen za taj natpis veći no što je to bilo potrebno. Bilo je mesta za više imena. Majku to uplaši kao neko zloslutno predskazanje. Srećom, ujka Vasa nađe izlaza iz toga: napisa pismo Zmaj-Jovanu Jovanoviću, sa kojim je bio u prijateljstvu, a koji je poznavao i moga oca, i zamoli ga za nekoliko stihova da ih dade uklesati u spomenik. Zmaj se rado odazvao toj želji i poslao mu te stihove. Saopštavam ih ovde po originalnu rukopisu Zmajevu, koji se nalazi u mojoj zbirci.”
Zloslutno pretskazanje majke Milutina Milankovića kao da nije bilo bez osnova. Od četvorice braće, koliko ih je imao, trojicu je - Ljubišu, Vladana i Vojislava - još u mladićstvu odnela onda neizlečiva bolest tuberkuloza. Ostao mu je samo najmlađi Bogdan (1885-1966). I to teško breme porodičnog nasleđa s tugom je opisao u svojim uspomenama.
Malo je reći da je Milutin Milanković bio blistav đak u osnovnoj školi u Dalju i najbolji u osječkoj Realci. U Realci mu je profesor matematike bio čuveni dr Vladimir Varićak, docnije akademik, koji je svog najdarovitijeg đaka smelo upućivao i u tajne više matematike. Baš zahvaljujući tom znanju, stečenom od osječkog profesora, bez po muke je položio prijemni ispit na čuvenoj bečkoj Politehnici. Ali, u Osijeku je uživao gostoprimstvo i ljubav porodice svog ujaka Vase Muačevića. Uživao i u bogatoj porodičnoj biblioteci, zavoleo ozbiljnu muziku i naročito operu.

STAN', PUTNIČE

Stan', putniče,
stan', čoveče,
Da mu duši daš
Jedan očenaš!

Stan', putniče,
stan', Srbine,
Spomenu mu daj
Jedan uzdisaj!

A molitva s uzdisaji
Nek se združuje.

Ko je mnogim bio mnogo
Za rod delžo
sve što je mog’o
To zaslužuje.
(Nastaviće se)